Sedim za stolom i dalje hipnotisano blenem u svoje ruke.

Posmatram tu iskvarenu liniju što mi se vuče od korena šake, posmatram te daleko prepoznatljivo kvrgave prste i dalje ne mogu da se setim.

Da li su moje?

Okrećem naličje.

Obrćem.

- Rukavice, progovaram, i čudesno, sopstveni glas mi se čini smešan.

Dalek, bez odgovora u svesti.

Mocart lagano kreće po mojoj nakvašenoj koži i odjednom ...

Prozor je tako primamljiv... beskrajan

... besmrtnost ...

U glavi mi se prvo upalila lampica, pa tek onda misao da neko ludački zvoni na vrata.

Nisam svestan, nije pokret dovoljno uljuljkana u mom srcu da bih ja sad ustao iz omiljene fotelje nedeljom, i još otvorio vrata najverovatnije nezvanom gostu.

Napipavam, osetim pod prstima neravnomeran povez knjige i to me uteši za tren.

Lapma i dalje gori, nisam je zasigurno ni gasio.

Još spavam.

I dalje zvoni...

Prozor je zatvoren i u grudi mi se ugnezdila tanka nit klaustrofobije. Refleks na želju nezvanog gosta. On bi unutra, ja najverovatnije ... ko zna ...

Još sekund sam neodlučan, ali već napipavam papuče i krećem.

- Evo, ne ometaj me u mraku, odgovaram i čekam da se smiri.

Ključ se vrti, vrpolji se i nisam ni čestito otvorio, a Gregor je već upao.

Pozdrav! Nneee ...

- Nije ni bitno, kažem zidu, i zatvaram vrata, kao da zatvaram poslednju etapu svog memljivog života.

 Ima na sebi braon jaknu, moju omiljenu, onu koju sam mu uvek tražio.

Nedostižnu.

Ali nije mi to sad najbitnije.

Upada u sobu, unezvereno, klinački, kao da će sad da mi otkrije davno zaboravljenu kutijicu cigareta koje sam večito krio od njega i majke.

Ne znam ni da li je pijan, da li je dobro, ali već je seo, i to u moju fotelju

... kaže ...

- Ima li šta za piće? - a osmeh mu titra nesigurno, u krajevima usana.

Desna strana glave mu je slepljena, kosa je polegla i to me više ni ne čudi.

Dve čaše, uteha i spreman sam da svedočim ...

Vraćam se u sobu i dočekuje me mrak iz detinjstva.

- Dosta ludorija, Gregore - kažem mirnim, staloženim tonom iako vrpoljim prstima.

- Upali svetlo, lapma je pregorela, odgovara glas iz tame.

Uzdišem, jer zauvek ću biti mlađi, kinjen do ludila, do kraja univerzuma.

Napipavam prekidač i tek se onda totalno razbuđujem. Jer hladan povetarac kida mi kičmu, i mokar jezik strave upada mi pod košulju, a znam da je prozor zatvoren.

I znam da je jeza u pitanju.

Sto sveća planu, želim da opsujem, ali tad se okrećem i gledam u brata.

Gledam u fleku na toj nedostižnoj jakni iz detinjstva, gledam u crvenu smesu na njegovoj glavi. Krv nije voda, kako kažu, ali pitanje je čija?

Pogled mi luta od tepiha do blatnjavih cipela i prljavih nogavica, ali nije to.

Brine me bela masa na njegovim pantalonama, brine me krvavi trag prstiju na košulji.

Brine me što mu je osmeh iskrivljen i što kao vuk čita moj pogled i prati moje misli.

Tada sam mu ugledao oči.

Krupne, omlitavele, pocrnele od greha kako lakomo prodiru kroz moju odeću i hvataju me za rebra. Oči koje su gutale moj lik i u čijoj se tami gubio moj odraz. Tada sam se ... Ma, recimo da sam tada seo.

Držao me je kao na uzici, znajući šta mislim, znajući za kletvu, za prolivenu krv.

- Pomiri se i slušaj, izlete mu negde oko brade.

Sa usana, iz grla ...

Sipao sam votku i dodao mu flašu.

Pustio me je, i ja kao polu-naga srednjoškolka sakrih pokled pod rukom.

Užasnuo sam ... ma recimo da sam zanemeo ...

Potegao je kao iz detinjstva, kao da će udaviti dušu, kao da je sam ..

Klimnuo je i smeh. Ali orginalan, sa repertoarom kikotanja.

Ponovo me je pogledao.

- Znaš Stefana?

Trudim se da ne tresem rukama, jer to ime u meni budi ustajale emocije, dečačke. Cigareta je ljubavnica.

Povlačim prvi put i jedna od tri sijalice pregoreva. Ostajemo u polu mraku, sa svetlom koje se još uvek brani.

I dalje me gleda sa osmehom kojota, jer ja sam njegova savest.

Nasmejem se drsko, jer svaku ću reč pretvoriti u dim, pretvoriti u pepeo pregorelih nada.

Zakopavaću ih postepeno, po baštama sopstvenih sanjarenja, nadajući se nekom zdravom plodu.

Odmahujem rukom, i predstava počinje.

- Pre dve nedelje, Stefanu se desilo nešto gadno ...

- Ti? , upitam ja iako već odavno znam ...

- Ma nikako, ja se uvek pojavljujem na kraju programa .

... da se Gregor uvek pojavljuje na kraju programa ...

Znam, ali teatralnost nam je pod kožom.

- Elem, nastavlja Gregor, pre dve nedelje je mesec vrištao nad gradom i Stefan ...