*                      *                      *

Pre dve nedelje, ravno u sat, mesec je divlje vrištao nad gradom koji ga ni najmanje nije podnosio.Užurbano je blistala ona jedinstvena otuđenost ljudi koji prolaze jedni pored drugih, otuđenost koja je možda i jedina podsećala na davna vremena divljine i vladavine snage. Grad je zver tame, i jedva preživi sa osmehom konkubine i dnevnu svetlost.

Uvek grad vapi za ćoškom, za gustim, mračnim uglom u kojem do mile volje može da otkriva svoje pravo lice.

 Dakle ,

Mesec je vrištao i čekao.

Stefan je u Gregorov nasilnički život ušetao na vrhovima prstiju.

Sefan mu je doneo smeh.

I Gregor je to ljubomorno čuvao.

Stefan je lepuškast mladić. Dvadeset i pet, po neka bora oko očiju.

Uvek je voleo šetnju.

Te oktobarske večeri, jer je kišu smatrao željom, odlučio je Stefan da prošeta po gradu.

Devojka.

Imao je Stefan ljubav u svom srcu, ponekad, ali  nikad previše. Strast, koliko sam ja zaključio, ležala je u njegovom i mom rivalitetu od prvog trena kad smo se upoznali.

Gregor je bio ćudljivo dete i retko je pričao, a kamo li smejao.

Ali kad je pričao ...

Jenog dana me je svojm usplamtelim očima i mirnim, gotovo suprotnim glasom terao da uradim nešto podlo, da mučim životinje i to rečima

- Meni za ljubav ...

Stefan je, kažem ušetao na vrhovima prstiju noseći kantu u rukama.

Gregor je držao mačku, dok je Stefan nabacio kantu preko nje.

Okrenuo se i pogledao ga. Tada se i prvi put nasmejao. Ikad.

Ali to je samo mali osmeh.

 Strefan se mašio za džep i i njega izvadio teglu sa crvima.

Bili su debeli, sluzavi i bilo ih je na stotine.

Ubacili su crve pod kantu i čekali.

Na kantu su stavili blok i par cigli. Rupice na kanti su bile majušne, toliko male da sam se pretvorio u zrno.

- Tada je Stefan progovorio.

- Ajmo odavde, sa njom je gotovo..

Još jedan osmeh ...

- Kako znaš? upitao je Gregor.

- Znam. Znaćeš i ti sutra.

Ne mogu, to mi je jednostavno refleks kad se setim Stefana.

Greogor je to znao i zato me je i pitao za njega.

Uvek se setim te mačke i njenog ugušenog tela.

Mileli su. Iz usta, iz svih pukotina na njenom nekad gracioznom telu.

Crvi. Gazio sam ih do ludila, a njih dvojica su se smejali.

 -  Te oktobarske večeri, kaže Gregor, Stefan je izašao sa Lidijom (jedina bitna osoba u mom životu). Mesec je u to vreme još i sijao, kada su ih napali u parku pored spomenika mladim.

Lidija je opsesivna, mamljiva, božanstvena.

Osećma kako mi bilo ubrzava i misao mi treperi pri pomisli na nju.

Bolje je da sad Gregor malo priča ....