Izašli su kao i obično, znaš njih dvoje, nikad se nisu ni slagali.

Nisu se ni dogovarali gde će, samo su zapucali u park.

Ja sam ih zvao te večeri, kažem ...

      -  Dođite u lokal da se napijemo k‘o stari, da pričamo o ludilu i seksu (osmeh) , to sam rekao Lidiji ... a njemu sam objasnio da je bolje da navrate, mislim , nego da se smucaju po gradu, po takvoj večeri ...

Šta je sad, je‘l opet pravim grimase, a Milane ?

Što me gledaš tako bolesno ?...

.....................................................................

Ovo zaista čudno zvuči iz Gregorevih usta

.....................................................................

Ništa, iskulirali su me. Stefan je rekao kao, navratiću samo nju da otkačim, malo ovo ono...

I jebiga. Valjda su seli na klupu nekog narkomana ili šta već.

Seli su baš na onu tvoju omiljenu kod spomenika, najverovatnije da ga je ona kučka odvela tamo. Drveće i ta sranja.

I ništa.

Napali su ih, a sranje, to i jeste baš dobro mesto za sačekušu.

..........................

Ponovo je potegao iz flaše. Grkljan je čudno skakutao i on obrisa rukom usta kad završi. Pogledao me je.

      ..........................

Ja računam, palica i možda bokser.

Lice mu je izdeformisano, bar ono što sam ja uspeo da vidim.

Lidija je mrtva.

Tu je zastao.

 Tada vazduh odzvanja tupom nevericom, sumnjom, besom.

Ustao je iz fotelje sa flašom u ruci.

Prišao mi i spustio se u ravnu sa mojim pogledom.

Glupo je reći, nisam verovao, jer je to prosta i jednostavna istina. Naravno da nisam

Ali, usta su mrtvo mirovala dok mi je pogled upijao sad po prvi put njegovu odvratnu spoljašnost, tako blizu mene. Uz blesak njegovih očiju, postao sam svestan, tih čudnih tragova na njegovoj odeći, tih dokaza da je već nekog ubio, i da se baš u ovom trenutku sprema da dovrši svoje delo, da se dramatično pojavi na kraju scene i nekom odrubi glavu.

Spustio sam pogled i upoznao se sa nemirnošću njegovih prstiju koji su stezali u razmacima, glatki grlić flaše.

- Zadaviće me, prozuja mi kroz glavu.

Ali to nije njegov stil. Gregor više voli krv i prosipanje mozga, što se iz priloženog može i videti. Oko mu je počelo da titra, da preskače, oslikavajući nadolazeću erupciju u njemu, i tanku snagu njegove volje koja se umorno suzdržava da me spojim sa zemljom, da me izbriše.

Progutao sam par atoma vazduha i pokušavajući što mirnijim i tihim glasom prozborio.

- Gregore, čija je to krv?

Osmeh davno zaboravljenih divljina potresao mu je telo. Izvio je glavu unazad i raširio ruke poput ogromnih gorila na jugu.

      - Gotovo je, pomislio sam, i u sebi, na panju već sam video svoju glavu kako nemo stoji, odvojena od ostatka tela.

Gregor se podigao i tetralno zaklonio svetlo. Zatim je seo na onu istu fotelju.

Ostavio je flašu i nervozno pripalio cigaretu. I drugo svetlo je nestalo, ostavljajući nas u senkama do guše. Samo su nam lica osvetljena, samo ona izgleda, objaviće istinu.

- Znači poričeš, nagovestio je, iako ja ni glasa nisam pustio.

Klimnuo sam nesvesno glavom i za tren, vratio sam se u vreme kad sam ja bio mali, a Gregor još manji. U vreme kada sam stajao pored njegovog kretca i strašljivo posmatrao njegove tamne oči kako me proždiru. Ali samo na tren. Jer sad je taj pogled prodirao kroz mene, mučeći mi svest, i da, sada taj pogled nije više nekoliko meseci star.

Pogledao sam ka prozoru, i on je sad nekom magijom stajao otvoren, spreman da primi nekog kroz svoje dveri.

Neko će stradati večeras.

Neko zasigurno.

Ali priča još nije gotova,  konferansje još uvek nije označio kraj predstave.