Чести кошмари су младом научнику др Томиславу К. причињавали стални неспокој. Њихово присуство је сезало до самих почетака његовог живота. Као да их је усисао са мајчиним млеком.

            Можда и пре тога!

            Као дете доста времена је проводио код бабе на планини Гоч. Свежина и слобода планине су били пресудни за његову маштовитост. Тада су се појавили први снови. И гласови. У ствари, тада их је постао свестан.

            Није могао да се сети тачно када су почели, али њихову појаву везује за један необичан догађај. Свакодневно се играо поред малог језера, на месту где ливада прераста у шуму. Од своје треће године је долазио тамо да хвата жабе и остала, за њега тада веома чаробна бића. Сећао се неке необичне светлости која га је хипнотисала, опчињавала. Али коју је у прво време обожавао. Она му је често одузимала сећање, али није марио, веома му је значила. Она га је учила. Она му је говорила и често долазила у снове, усађивала му је важност бројева и то нарочито ових: 1, 2, 3, 5, 8...

            Када је одрастао, завршио је студије молекуларне биологије и постао истраживач на једном институту у Немачкој. Током студија су лепи снови и нежно деловање гласова и светлости попримили грубљи облик. Снови су прерасли у кошмаре, светлост у ватру која пече, а знање у строгу заповест.

             Зато је одлетео у страну земљу. Што даље од извора. Али није побегао.

           На студијама је сазнао да онај ред бројева у ствари представља Фибоначијев низ, дуго времена познат у науци. Али није знао какве он везе има са тим!

            Када су снови постали неиздрживи, у глави су му одзвањали ти бројеви као заповести, као неко примордијално правило, као базични закон уређења. Али чега? Шта он да уреди?

            Тих месеци, када су кошмари утицали на његово психичко стање и када су људи полако почели да га се клањају, он се бавио селективним укључивањем гена у току процеса развоја организма, бића, живог. Којим редом се укључују гени у току настанка бића? Да ли он може да утиче на то? Да ли може сам да одабере које ће укључити?

            Та питања су га мучила, али и терала напред.

            Неколико вечери пре његовог нестанка (смрти!), када је и сам ваздух око њега одисао на трулеж, заједно смо били у лабораторији. Ја, као млађи научник и он као нешто старији. Помагао сам му у сваком погледу. И научном и пријатељском. Јер само сам ја остао.

            У једном тренутку нашег мукотрпног рада одувао је мрке облаке са чела. Лице му је сијало неком чудном светлошћу. „Знам!“ – викнуо је. – „Гени се активирају одређеним редом у току ембрионалног развоја организма, до данас је био проблем који је то ред...Сада драги мој пријатељу знамо, 1, 2, 3, 5, 8, 13...“ – сијао је од задовољства.

            „Фибоначијеви бројеви су ми, дакле, усађени рођењем да бих пронашао епохално откриће!“ – мислио је и клицао. – „Знам да сам предодређен за велики успех, дуго је наука чамила задовољавајући се ситним открићима, спавајући на старој слави. Време је за мене. И за Њу. Наука и ја, једно биће...“ – севао је очима у мене. Одблесак тих очију је био таман, какав парадокс! Таман одблесак, може ли се тако рећи? Али тако је било.

            „По мојим прорачунима, а сигуран сам да су тачни, требало би да смо успели да убрзамо развиће наших пацова неколико пута.“

            „Да ли ће бити неких нус-појава Томо?“ – питао сам бојажљиво. Погледао ме је зловољно.

            „Неће!“ – строго је рекао, а ја сам заћутао. – „Вечерас ћу спавати овде, а ти ако си уморан иди кући.“

            Био сам уморан, али нисам хтео да га пустим самог. Нешто ме је плашило и тресао сам се као у грозници. Стискао сам зубе, који су цвокотали, да он не би приметио. Легли смо на столице и покрили се јакнама.

            Свест ми је склизнула неколико минута касније у благодет и заборав сна. Снови су ми били немирни, летели су од мене, као да нису моји, вртели се и болно се враћали.

            Тргнуо сам се на снажан прасак. Скочио сам и угледао Тому како, леђима окренут зиду, уплашено запомаже. Мој ужас је био непојмљив. Испред њега се гегао одвратни створ, не могу рећи биће, иако је било живо. „Зар је то био продукт наше науке?“ – помислих призивајући давно заборављеног Бога. Потрчао сам да спасим пријатеља, али ме је пацолико чудовиште једним лаким покретом светлуцајућег пипка бацило на под.

            Док ми је свест полако одлазила успео сам да видим слику од које ми се окренуо желудац, а разум био на ивици понора. Мој колега и пријатељ је био прикован за зид, а створ му је полако улазио кроз уста, у његово боловима кидано тело. Када је и последњи пипак створења нестао у устима младог научника, овај се исправио и злокобно ме погледао. То није био Томин поглед, већ поглед звери. Звери која ликује. Знао сам да је мој јадни колега опчињен и у туђој власти! Суза ми је испрала образ и сасушила се падајући на под. Светлост је заменила тама.

            Пронашли су ме неколико часова касније, када је нови дан наступио. Шеф нашег института ме је почео испитивати. Устао сам полако док ми је мозак скакао по лобањи, погледао сам по лабораторији, разрушеној и изломљеној. Нисам видео остале пацове, али сам видео њихове крваве остатке. Звер се наситила својим рођацима, појела је све остале животиње, на нашу срећу, које су требале да оставе потомке њене врсте. Били би исти као она. Али послужили су том соју, као храна.

            Када су ми јавили, после неколико дана, да су пронашли мртво Томино тело на Гочу, у Србији, одједном сам све схватио. А и до тада сам сумњао.    

            Сви Томини кошмари и чудна светлост су били усмерени од стране неке више, ванземаљске интелигенције која је давала упутства мом јадном другу, да је донесе, да је материјализује на нашој планети. Можда је то и њихов начин размножавања?! Ушла је у њега, посисала његове сокове, искористила га као превоз, а потом га одбацила као изанђали капут, као змија кожу.

            Знам само да је звер присутна! И то ми је довољно. Мене тренутно држе у болници, имам неколико дијагноза за вратом. Наравно, у моју причу сумњају. Оптужили су Тому да је полудео, а и мене држе за лабилног. Кажу да сам доживео стрес...

            Ја се спремам да побегнем. Завршавам са писањем овог догађаја, ставићу рукопис у „боцу“ и завитлаћу је у море интернета. Неко ће је наћи!

                 Од сада имам само један циљ. Да прогутам то чудовиште. Да нас, људе, спасем и осветим. Борба за опстанак!