| Prvo putovanje na planetu Emon |
| Thursday, 09 March 2006 | |
|
Iz zbirke Ksenije Radotić "Bašta u Luninoj školjci" ( Vedes, Beograd 2005.) " ...U sigurnosti istrajavajući, autor dr Ksenija Radotić je i formu i organizaciju teksta navodila tako da čitaocu štivo bude pristupačno i dopadljivo. Praktično, svaka priča ima dva dela, lido, kojim se čitalac uvodi u radnju i drugi deo koji na intrigantan način čitaoca do kraja uvlači u srž i mami da savlada i tu partiju obično-neobičnog parčeta života. U tekstu, vinjete i slike iz života se ređaju neobičnom dinamikom, realnog ili imaginarnog sveta, o tome neka čitalac rasudi. Iz otvorene školjke potekla je reka vremeplova. U odbrani prirode čoveka, za koju se zalaže autor, za očekivati je da i čitaoci mogu da ugledaju svoj lik u toj reci..."Mladen Gvero (iz recenzije)
PRVO PUTOVANJE NA PLANETU EMON Varljiva i veličanstvena u svojoj večnosti. Čini se - sada će nestati, raspršiće se. Ali ona plovi kao džinovska meduza okeanom vremena. ♥ ♥ ♥ Tragom sunčevog zraka klizi tamna masa kroz pogled. Približavam se i posmatram kroz uzani prozorčić ove puste krajeve. Predvečerje na planeti Emon. Zalazak drugog sunca. Želim da izađem, da kročim na crnu travu, da utrčim u onu gustu šumu čije drveće ima krošnje od crne vate i duboko zadire u nestvarnost boja. ...Plameno jezero uokvireno poroznom, mekom zemljom. Ovamo, prema meni, voda je ljubičasta, malo dalje zapaljene iskre joj daju boju flamingosovog perja; još dalje prelazi u neodređenu plavu boju, prošaranu purpurnim brazdama. Iznad jezera se, poput elegantnog pantera zaustavlje-nog u skoku, izvio most večnosti. Taj crni, granitni most ostaje trajno u sećanju onoga ko ga vidi, zanimljivo arhitektonsko delo prirode. Jedino je on prav i gladak na ovoj čudesnoj planeti, jedino njegova linija smirena, čvrsto ugravirana u ovaj pejzaž. Sve ostale linije su nemirne, žive, grade grudvičasta uzvišenja koja kao da su napravljena od vate i paperja crne boje, ponegde pretopljene u sivu i čeličnoplavu. Kontrast tome je svod koji gori u bojama zalaska: rumenilo pokapano tamnoljubičastom i krvavocrvenom, ponegde pretopljeno u roza i žutozelenu. Iznad, prostrta tirkizna boja. Sve boje izmešane, kao nanesene brzim potezima slikara. Letelica nas nosi dalje. Očekujem nestrpljivo predstojeći susret. Kakav je čovek koga ću sresti? Da li je nalik na onoga od ranije? U mom svetu vreme sporije teče. Nailazimo na nove pejzaže, gde se jedino još žutozelena boja zadržala i poneka rumena pruga. Nebo je još uvek tirkizno, sada već znatno tamnije. Još jedno krvavocrveno jezero, sa istim panter- mostom. Izgleda kao šarena minijatura u crnom medaljonu planete Emon. Promiču planinski venci, sa vrhovima poput ljudskih glava pokrivenih crnim snegom. Nižu se provalije, duboke i jezive u svom veličanstvu. Spuštamo se. More, hridi i nebo. Vetar lomi talase o klizave stene, sitneći njihovu razornu snagu u opiljke pene. Gase se poslednji obrisi dana. Senke preplašeno beže sa obale. Kroz sredinu grebena se proteže svetla, isprekidana traka, kao rez noža, ili munja, uklještena između dve ljubičaste hridi. I oblaci se gube u nebeskom crnilu. Samo iskričava, rasplinuta staza Mlečnog puta vijuga između zvezda. Vetar baca senke talasa na pustu, noćno-sivu obalu, lomi ih u komade i rasipa u noć. Krenuh stazom od obale. U blizini je kuća gde je Eli živeo. Nisam ga nikada posetila, jer njegovi roditelji me nisu prihvatali kao devojku iz drugog sveta. Nalazili smo se u mom svetu. Onda je nestajao. Pojavljivao se svake dve godine (telefonom ili elektronskom poštom), uvek brižno pitajući o meni i pokušavajući da me ubedi da ga pratim. Nisam želela takav način života, putovanje sa planete na planetu. Nisam znala kakvim se tačno poslom bavi. Znala sam samo da je lekar. Šta je još postojalo iza toga, nisam nikada pitala. Kada bismo se našli, postojao je samo jedan, naš svet. Nestvarno mi je izgledalo da taj čovek ogromnih snenih očiju večno ostaje posvećen našoj vezi, uprkos svim njegovim putovanjima, našim retkim susretima, protoku vremena. Ja sam živela svoj način života, u svom svetu, ponekad skoro zaboravljajući da on postoji. Uvek bih ga se setila kada bih se razočarala u ljude moga sveta. U tom svetu ne postoji ništa što je sveto, data reč ne predstavlja vrednost. Ljudi su posvećeni novcu. Svuda oko mene krv i ubistva zbog zlatne šipke i informacije. Ponekad bih se pitala: da li Eli učestvuje u nekoj misiji posvećenoj oporavku čovekove duše. Da li se može izdržati u takvom poslu? Nije se dugo javljao. Ranije bi se javio posle godinâ ćutanja. Ali ni zvuka, ni slike, ni pojave od njega. Sada sam odlučila da ga ja potražim. Nisam pronašla način kojim bih mogla da otklonim ili umanjim razočarenje mojim svetom i ljudima. Visok položaj koji imam u svom svetu i život ispunjen obavezama, sve više me razdražuju. Učinila sam ono što nikada ranije ne bih: krenula u njegov dom da ga sretnem. U razmišljanju, ne primetih da sam se približila kući. Put mi preseče svetlost koja je dopirala kroz prozor. Prizemna kuća, nekoliko stepenika do ulaznih vrata. Zazvonih. Žena raščupane kose, poput ptičijeg gnezda, otvori vrata. Nije imala ljubazan izraz. Iza nje nekoliko male dece se rastrčaše i radoznalo se zagledaše u mene. I oni su poput nje (zaključih da im je to majka) imali raščupanu kosu. Izvinih se što ih uznemiravam i upitah za Elija. Žena me mrko pogleda, kao da ne voli da čuje njegovo ime i reče da on ne živi tu. Zapanjeno se naslonih na vrata i rekoh da sam prevalila dug put. Žena je ćutala neko vreme, a onda reče da uđem. Prostorije su bile skoro prazne. Poneki komad nameštaja i poneka prostirka na podu. Ne videh ništa što bi me podsetilo na njega. Žena je sada bila mirnija, pomalo me je i sažaljevala, jer je videla umor u mom izrazu. Objasni mi da su oni izbeglice koje su se, posle poslednjeg rata u njihovoj zemlji, nastanili u toj kući. Saznali su od meštana da tu više niko ne želi. Živeo je jedan čovek sa psom. Onda su nestali i on i pas. Žena poćuta neko vreme, kao da razmišlja da li da završi priču. Reče, ima nešto neobično u toj celoj priči. Njegov pas se pojavljuje povremeno, dolazi do kuće, provede neko vreme u okolini i ode. Ne ostavlja utisak napuštenog psa. Deca su pokušala da ga prate, ali on im izmakne, nestane iz vidnog polja. Tako nisu uspeli da otkriju gde prebiva. Setih se njegovog psa. Imao je ogromne, bademaste, sanjive oči, spuštenih uglova, kao i njegov gazda. Nekada ga je vodio sa sobom na put. Obuze me tuga. Ustadoh, zahvalih ženi i odoh u noć. ♥ ♥ ♥ Polako kretoh pored mora. Jedna senka kliznu preko besane obale. Iz šuma talasa istrča pas. Stade ispred mene, zamaše repom, dubokim velikim očima me pozdravi. Prepoznao me je. Njegov pas. Bila sam sigurna. Preda mnom su bile Elijeve oči. Ukočena, nisam mogla da odvojim pogled od dubina tih očiju. Kao da preda mnom nije stajao pas, već ljudsko biće. Pas uđe u talas koji dođe do obale. Dlaka mu zaleprša i uši mu se povijahu za vetrom. On žustro načini nekoliko odsečnih pokreta šapama, a onda ga talas ponese sobom živahno se igrajući njegovim mršavim telom. Oči mu nemirno zasvetlucaše i uputiše mi jedan dug, topao i duboko tužan pogled. Onda se ovlažiše i naglo okrenuše ka pučini. Malo telo učini nekoliko trzaja pokušavajući da savlada snagu mora, ali ubrzo bespomoćno posustade i pusti se talasu da ga nosi na obalu. Izađe iz vode, lak drhtaj prožme mu telo i on, u nekoliko trzaja strese kapljice sa slepljene, naježene dlake. Lagano se gegajući priđe mi, stade preda mnom, poče umiljato da klati glavom levo-desno i da je tare postrance, poput mačke, o moju nogu. Onda nežno zakevta i poče da obilazi oko mene stalno bacajući upitne (ili pozivne) poglede meni. Da li me zove da krenem nekuda, ili da pomognem, ili on želi meni da pomogne? ... Sedoh na hrid, tužno se osmehnuh i upih svoj pogled u brižan, saosećajan pogled dubokih osećajnih očiju psa. Vlažne oči zatreptaše i dugo zadržaše pogled na mom licu. Taj pogled - most od mene do nepoznatog. Premošćena je obala, i talasi, otvoren je put do horizonta, do nepoznatog. Ipak još sedim na hridi, iza leđa mi tama šume, udišem realnost obojenu mirisom mora i ribe. To magično oko me još posmatra. Ne mogu ni ja od njega da odvojim oči. To je neka slatka hipnoza. Gledam ga i čini mi se da u njemu vidim svoje detinjstvo, svoju mladost...setih se rumenih balona što se vijugavo penju u nebo i oči mi zasvetleše dečijom radošću. Balon leti, leti vremenom...Ja sam skriveni putnik u toj letelici boja. Ljudi, krajevi pored mene, vrtoglavo prolaze, utapaju se u nebeske boje meseci, godina... Sve se najzad pretvori u pijanu igru vremena, sve se vrti. Balon sve više raste, sve je lakši...odjednom nestade lakog skoka kroz bezbrižnost, raspline se jedan svet i - ja sam devojka koja sedi na hridi, rumenih usana sa smeškom. Sada je plamena kugla daleko, iznad onih surih, hladnih hridi. Nekako je punija, tamnija. Unutra vidim likove roditelja, prijatelja, mešaju se. Među likovima tražim Elija, ali ga ne vidim, jer celim vidikom dominira to magično oko psa. Odjednom magla poče da se skuplja oko mene, pomalo crvenkasta, ne znam odakle dolazi. Od vode možda. Plašljivo se osvrnuh - sada sam zaista sama. Pas je nestao. Pitam se da li ga je i bilo. Vidim tragove psećih stopala u pesku koji vode do vode. ♥ ♥ ♥ |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
