|
Снежне падине тела твог, што лежи мирисно,
нека ми опросте, ако узмогну икада;
Ни сам не знам шта осећам, није ми јасно,
само то је разлог што те остављам сада.
Знам да предала си се потпуно,
осетим твоју страст под прстима,
све што чиниш, што јеси, је довољно, и пуно,
али неки точкић у уму ми се не окреће, нешто не штима.
Посматрам нагу твоју лепоту,
Мирис ме опија женствености твоје,
и довољно ми је; Схваташ ли страхоту?
Видиш ли од чега зазирем, чега се боје,
уздрхтале руке моје.
- Више једноставно не знам,
желим ли да ти се дам... Некада чеках само на знак,
чак и најмањи детаљ, понашања помак,
осмех пред починак,
и већ био сам на теби,
држао те, имао, љубио.
А данас, ни сам не знам шта би,
нешто сам уз пут изгубио,
дал осећања, дал жељу, дал душу,
али не осетим те више,
не заправо, не дах топли твој,
заборавише очи моје пољубаца твојих кишу,
не чезнем за соком твојим више,
изгубих из мисли ноћи наших број.
- Само још очи твоје гледати желим,
душом празном, срцем целим... И спавамо наги, тела исплетених,
додир твој врели, будним ме држи,
изнемогле мисли испод капака снених,
о зашто, близина твоја кожу ми пржи?
имаш ли појма о том што чиниш,
наравно да знаш, увек и јеси,
од самог почетка, хтела си да ме опчиниш,
и сад кад напокон успела си,
шта ћеш учинити самном?
Питам се зашто баш ја, који је план,
Зашто ме прогониш, јуриш замном?
осим, ако то није јасно к'о дан
ти ме стварно волиш. Али не!
- Знам да само страст те тера мени,
препознајем дивљу жељу, чак и у жени... И спаваш тако мирно, лепо;
Добила си шта си хтела данас.
Кад се сетим да дадох ти се слепо,
мислећи о будућности, плановима за нас.
А хтела си једно само, сада знам,
и натерала си, не, навела само,
слепца мене то и да дам;
Јеси ли срећна, у дубини тамо,
душе те уснуле, не желим да знам.
одлазим док спаваш још ти,
излазим у мрак и опраштам ти све,
најлепша од свих можда јеси,
али више никад видети нећу те.
- нека трен наш прошлост постане,
једино заборав од тебе нек остане! ©2004 Никола Буљ (Walker)
|
