Свих шест сам звала мама.
у чуду сам питала баку
ударајући се у груди:
"Реци ко ме је родио..."
Зјапи у мени бездан
у који се срце претворило
у који се душа претворила и ум слуђен.
Дечије очи широм отворене за мрву бриге
и пажње на све спремне.
Мама се свима подразумева
да би били цели.
Мама је отишла,
Сиротиште зна се шта је,
Бака је нешто друго,
ујне су имале по своје двоје,
Помајка своје једно
Нисам била ничија.
Из прикрајка вечито вребала да уловим
По коју нежност која би сличила маминој.
Уплашено дете у себи
каткад ухватим за руку
и покушавам да му будем мама.

©2004 Гордана Ћулибрк