Они су били пргави и љути,
намргођени и строго бркати,
Громогласни када треба подвикнути,
и мудри када треба саслушати.

Они су били бесловесно храбри,
Нису зазирали од смрти, од рата,
а због једне њиве ил'земље пар ари
насрнули би на рођеног брата.

Они су цели дан косили ливаде,
Потом би их крчмили док не сване зора.
Ујутро би, кући, постројили младе
да им перу ноге из златног лавора.

Они су често вадили кубуре,
За реч се тукли, нејаком праштали,
Прегрмели многе голготе и буре
и на свом огњишту остајали.

Шта би данас рекли моји храбри преци?
где су се њихови загубили гени?
Не носим кубуру - речи су ми меци,
не печем ракију - поје ме катрени,

Не косим ливаду већ жањем сонате,
Својој љубави на длану их носим.
да ли се њихови гени мени свете,
ил' ја незахвалник наслеђу пркосим?

©2004 Васа радовановић