Погледајте га, браћо, горе у тмини,
Тај пехар жеђи наше, на висини,
Где досегнути не можемо његов мед,
Но само плакати у ноћи, студеној, као лед.

Сребрно око изнад нас што је,
У очима нашим растапа боје,
И сиво све, сем крви црвене постаје,
Тада и заувек, само крв нам преостаје.

Канџе наоштрите, очњаке спремите,
Не опирите се жеђи, но се припремите,
За плен нови, жртву наше страсти,
Што у ноћи месеца пуна ће пасти.

И док низ крзно, крв вам се слива лења,
Запамтите браћо, речи моје ове,
Вук длаку мења,
Али ћуд никада, не...