| Putnik |
| Autor Đorđe Petrović | |||||||||||||||||||
| Monday, 28 May 2007 | |||||||||||||||||||
Strana 1 of 17 Ovo je nažalost samo prvi deo te novele, ali kad uzmognem postaviću i ostatak. Nadam se da ima neko strpljiv da pročita. Pozdrav ... Sve je počelo grmljavinom te davne 18.. godine. Mislim da je to bila ujedno i prva grmljavina nad malim gradićem Vajnmar, koji se ponosno ustoličio usred bogate ravnice. Gotovi svi građani bili su na sigurnom u svojim kućama te noći, i samo na nekoliko prozora se nije mogla videti bleštava svetlost sveća. Grad je tonuo u predvečernju tamu i spremao se za počinak. Veliki sat na trgu zazvonio je sedam puta. Kao po ranije uspostavljenom dogovoru skoro svi stanovnici okrenuše svoje prazne tanjire i odmakoše se od stola.Očevi pomilovaše dečije raspuštene kose i poljubivši ih u mirisni potiljaka rekoše:- Spavanje.To je moglo da znači samo jedno. Nekoliko trošnih časova delilo je grad od toplog jesenjeg sna, i tada ništa neobično ili nesvakidašnje ne bi moglo prodreti kroz njegovu gustu obrazinu mira. Noć se prikradala mravljiv korakom. Ipak, kretanja je bilo. Sa skoro svakog ugla lepršala je po jedna šapa, nekakve olinjale mačke ili psa, i koja je neodoljivo podsećala na rep. Jadne progonjene životinje zasigurno su ulogorile svoje izmučeno telo baš tu, na uglu, najverovatnije zbog zaklona ili možda toplog zida. Mimo njih ulicama su proračunato išli vetar i sićušni starac sa dugom bradom boje pamuka. Svako je išao svojim poslom. Severac, nestašni i marljivi poslodavac života, obilazio je dovratke i prozore kuća proveravajući njihovu izdržljivost. Ponekad je uspevao da zatrese neko labavo okno na prozoru mameći uznemirene trzaje ukućana, ili makar da otškrine loše zamandaljena vrata uvlačeći se kroz pukotine unutra. Sve bi se užurbalo, sve bi poletelo na tren. Tada je vetar fijukao i piskao srećan što postoji. Ali sva ta pometnja bi ubrzo prestala, i on ispunjen i zadovoljan napuštao bi uznemireno pokućstvo. Grad bi se vraćao pripremama za počinak. Starac je doduše išao laganio i bez ikakve žurbe, ne obazirući se na svog saputnika. Od jedne do druge svetiljke gegajući se umorno, palio je njihovu unutrašnost sopstvenom svetlošću iz fenjera, rasterujući bezobličnu tamu sa ulica. Nije baš da je nekom trebala ta svetlost. Uglavnom se stanovnici Vajnmara nisu zadržavali posle mrakak napolju, ali svetlost je bila nuža po zakonu i nekakvim čudnim ljudskim pravima koje starac nije razumeo.- Nepotrebno je raspravljati o nečemu što se morati učiniti, govorio je on.- Najduže traje baš onaj posao kojem najviše vremena treba da se započne.- Stoga, čemu dužiti. Posvećivao se svom poslu potpuno, unoseći u taj jednostavan postupak celo svoje trošno biće. Grad je plaćao tu luksuznu uslugu i on je predano radio. Osećao se korisnim. To je za njega bilo dovoljno. Grad je sada upola svetleo.Sačekaćemo još koji trenutak dok se sve svetiljke ne upale. Ne treba o lepim stvarima pričati površno, barem je to moje stanovište. |
|||||||||||||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
