|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 11 of 17 U jednom malom pansionu broj 25. u ulici gde breze prve cvetaju od svog drugog bilja, zasijalo je pred očima male Laret jedno pitanje.Trepnule su njene uspavane misli i na čas ona se uznemirena probudi.Zagleda se u mrklu tamnu noć i hladne ruke straha počeše njuškati po njoj.Nesrećna, zapalila je sveću. Postoji u nama osećanje koje nam nikad ne daje mira ni u najlepšim trenutcima sna. Osećanje koje nas prati i zadirkuje, brblja nešto preko našeg ramena pravo „na uvce“ što bi se reklo, i muči ustajale vijuge našeg mozga. Mirno se i ravnomerno dižu i spuštaju tvoje grudi, vinuo se možda tvoj duh u izvrnute dane svog detinjstva i taman kad ti pred oči izađe, da’l prvi poljubac, da’l prva svađa, osetiš da te nešto gurka i zadirkuje. Nešto ti šašolji tabane slatkim mukama i otkriva te u snu. Nesvesno, odvojeno od tebe, crv besa u tebi raste. Budiš se tada okupan toplotom svoje meke postelje, i ne razmišljajući zašto i zbog čega ustaješ navlačiš meke papuče i počinješ da šetaš preko dužine svoje sobe. Ne pitaš sebe:- Ima li ovo ikakvog smisla?Jer ti zapravo i ne razmišljaš. Obavljaš te radnje mahinalno, podsvesno, jer tvoja zasigurno pametna svest i dalje spava. Mrštiš se, češkaš, buncaš, znaš da si zbog nečega ustao i da ti nešto čačka po duši, ali ne znaš tačno šta je u pitanju. Odlaziš do kuhinje, sipaš vodu iako znaš da nisi žedan. Prevrćeš, ronjaš po policama tražeći koricu ustajalog hleba ...- Zasigurno me želudac muči... objašnjavaš ti samom sebi, samo da prekratiš to vreme neizvesnosti koje te bocka u leđa.Mahinalno, setiš se porodice koja i dalje spava. Setiš se da i tebe nervira kada neko u po noći lupa po kući, ali ne mariš, odmahuješ glavom prezrivo. Tebe su spopale odvratne bube neznanja i nije ti više ni dočega stalo. Počinješ da se češeš po stomaku, po podlaktici, svrbe te dlanovi. Svrbi te glava i sama duša kojoj nešto ne da mirno da spava. I dalje tumaraš, i dalje šetaš preko sobe dok se lagano uspavana svest budi i sama se čudi tvom neobjašnjivom ponašanju. Zašto? Kuda? Kako? Šta se dođavola to samnom dešava?A ti se samo šetkaš li šetkaš ... Jedna reč prozuji ti kroz glavu i ti odjednom zastaneš kao ukopan.Nestprljivo se šetkaš ...Nestrpljenje, to je ono što te izjeda.Ali zbog čega?Šta je to što čekaš?
|
