|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 16 of 17 * * * Želim sada prvo da se izvinem čitaocu jer nisam ga tako "cenjenog i nadaleko poštovanog" još uvek udostojio objašnjenja za spominjanje gradića Vajnmar, kao ni za ono monologno trabunjanje o nestrpljenju. Zamoli bih ga da se strpi još nekoliko redaka, jer na scenu ove naše priče ima još štošta da se iznese, i smatram da, ako me veština ne izneveri, na kraju će biti sve jasno i očigledno kao očiglednost sama, kako bi naš mladić rekao. Dolgoruki, kako on insistira da ga odsad zovemo, ipak je u svojoj samoći priželjkivao jednu ovakvu priliku za putovanje. Ne verujem da bi, ako bi mogao birati, odabrao ovakav splet okolnosti za početak putovanja. Da kao begunac i usamljena lovina beži pred tromim ali uistinu dostižnim okom zakona. Ali šta je tu je. Spakovao se on odranije. Dugo je već planirao. Čak pre približno nedelju dana počeo je uredno i sa najvećom ozbiljnošću koju je mogao skupiti, da u mali kofer boje trule višnje, slaže sav svoj život, i sve svoje ustajale emocije.Noćima i noćima je budan u neverici gledao zidove svoje male sobe kako nestaju, kako blede i svoje mesto ustupaju čarobnoj slici prostranstva. Kako se pred njim pružaju putevi koji mame svojim tokom, svojom postojanošću. - Sa puta te niko ne može oterati, čula se ponekad njegova misao.- Put je jedini svetao i blistav trag prošlosti. Niko ti ga ne može oduzeti. Istinu, samo istinu pruža put, mali moj kneže. Istinu koju svaki čovek, životinja ili bilo kakvo biće jedom upozna. Zvuk se iznenada pojavi tih i primamljiv, priroda se umiri do srži i dok ti zagledaš desno,
|
