|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 4 of 17 * * * Jednom davno jedan vanredno valjan putnik kročio je na put.Kročio je sa smeškom, jer tada je bio mlad i ispunjen elanom. Iako su samo sumorni događaji lebdeli nad njegovom prošlošću nije očajavao niti se žalio. Poletan mu se pogled gubio u daljini kao i uvek, i retko da je ikada video ono što mu je štrčalo ispred kukuljastog nosa. Omamljen i neustrašiv je tad izgledao, dok je stajao pred svojim prvim putem, prkosno dižući glavu. Vetar je vijorio njegovu raspuštenu kosu oslobađajući ga svih zemaljskih veza. Unapred ili unazad. Imao je tada svega osamnaest leta i uopšte nije osećao teret godina na svojim mladim ramenima. Ipak pored svog tog ushićenja njegovo mlado lice jednom će prekriti paučina bora i mnogo, mnogo godina unapred, kad bi ga čovek malo bolje osmotrio iz kakvog prikrajka izgledao je kao da više nije tu na zemlji, već luta nekim neistraženim daljinama. I sada je njegova misao počivala daleko izvan njega, i kao da je ono što je ostalo tu pred nama samo odavalo naglašaj neke buduće promene. Kao da će se duša vrpoljiti u njemu - biće on prisutan naravno, ali ipak neizmerno dalek, jednom rečju živo snoviđenje onoga što će već daleko za sobom ostaviti protičuće struje vremena.Moramo se vratiti sad u prošlost... Odgajen je smišljeno, oprostite, pažljivo, jer poticao je iz bogate kuće.Otac mu je bio ugledni i nadaleko poštovani trgovac.To ipak nije mala stvar.Možete li, molim vas, ikako zamisliti jednu takvu personu? „Uglednog i nadaleko poštovanog trgovca“?Da li ti pridevi ikako mogu ići zajedno?Ugledan, poštovan, pa još i trgovac?Hm.Pokušaću da je dočaram, koliko mi to prostor i vreme dozvoljavaju.Uzmimo za primer jedan prosečan dan. ... Kako prvi petli zakukuriču, taj gospodin, recimo gospodin Versilov, ustajao bi sporo i već svojom prvom rečenicom- Dobro jutro ... slagao bi sve, doslovno celi božiji svet, pa čak i sebe, jer „jutro“ nikako ne bi bilo „dobro“ s obzirom da je on još uvek živ. Zviznuo bi dugo i sablazno tiho kao da se čudi toj neopravdanoj sreći da je još i OVAJ put uspeo da prevari smrt. Nasmejao bi se cinično i ponižavajuće senkama u uglu sobe kao da im tim smehom kaže- Koga? - Mene da vodiš?
|
