| |
|
|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 5 of 17 - Ha! - HAA!Okrenuo bi se par puta da pozdravi novo rađanje sunca, koje kad bi ugledalo njegovo kolosalno lice na tren žmirnulo, posrnulo, ali potpomognuto jednim drevnim zadatkom ipak istrajno obasjalo svet.Zaštićem novim svitanjem opet se okretao Versilov sve manjim senkama u sobi i nastavljao svoj monolog.- Nikako, draga moja( još od malih nogu je bio ubeđen da je smrt ženskog roda).- Nikako!- Možeš ti tamo nekog bankara, ili... ili nekog prostog stočara odvući.. ali mene "daleko cenjenog i poštovanog ..." mene - nikad, ali nikad nećeš uhvatit! Iskreno, trebali ste ga videti pred spavanje, kad se pokriva sa tri ćebeta u po leta, samo zato što je od neke babe načuo da je smrt hladna.(Valjda je mislio ako se svake noći preznoji, da ga "ova" tj. smrt nikad ne sme dodirnuti)Oj hrabrosti ...Ipak nećemo da kvarimo utisak o ovako dobrom i čestitom domaćinu. Sablazno je, kako tako tih i maltene nečujan zvižduk njegov omiljeni sluga uspeva da čuje.Kroz vrata bi nagrnula svita napuderisanih batlera i sa svom svojom snagom koju su uspeli da iznađu, posadili bi Versilova na stolicu na sred sobe.On bi zabacio svoje kraljevsko bele šiške i sa učtivom sporošću prekrstio noge. Jedan čudan i usamljen zvuk prozujao bi kroz njegove nozdrve i on, izdignuvši kažiprst do visine svog cenjenog nosa, rekao bi- Počnimo ... Nastala bi pometnja.Oblačio se tad Versilov, ne sam, već pomoću nekoliko dobrih i pažljivo probranih slugu, takođe sporo, recimo jedno pola sata. Nakon toga, pošto bi mrgodno gledao nabore na svojoj košulji, kao da će ih ispeglati pogledom, brižno i sa najvećom pažnjom nameštao je svoju gustu sedu kosu ispred tri skupocena ogledala. Četvrto i najskuplje iza njega držao je njegov najverniji(znači najviše kinjen) sluga. Jedino se tada Versilov smešio iskreno, jer jedino je sebe mogao da gleda sa zadovoljstvom. Zatim, tako vešto pripremljen za svet, ceo božiji dan bi provodio maltretirajući i kinjeći sve oko sebe. Krao bi od mušterija cereći se užasnim osmehom. Drao bi se i vikao na radnike, na ljude koji su zavisili od njega i njegove reči, ali kad bi koji ugledniji gospodin navratio u njegovu radnju, pretvarao se u umiljato kuče i samo što se ne bi sageo i poljubio cipele pridošlice mašući svojom podebelom pozadinom, samo da bi se već sa prvim pogledom na mušterijina leđa vraćao svom pređašnjem stavu i nanovo, sa još veći žarom kinjio potčinjene. Svog sina, tog osamnaestogodišnjeg mladića posmatrao je jedino za vreme ručka, uglavnom prezrivim pogledom i tada bi mu svašta izrekao.Za Mladića je bio zadužen jedan stari, odnosno omiljeni Versilov sluga, i Mladić se tom slugi već nekoliko puta ispovedio. Čak u jednoj nadasve potresnoj sceni, dok je napolju
|
|
|
|
|
|
|
