|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 2 of 17 A barem Vajnmar je noću izgledao veličanstveno. Kroz gradić se prosuo jedan od glavnih puteva te regije, pa je to možda bio i osnovni razlog osvetljavanja grada noću. Moguće je da čak iako ponosni na svoj davno izgrađeni put, stanovnici ovog grada i nisu bili svesni života koji se odvijao noću izvan njihovih toplih domova. Samo sedi starac koji je uvek poslednji legao, pa samim tim i poslednji ustajao mogao je makar da nasluti život tog puta. Prozujale bi ponekad vatreno kočije kakve ekspresne pošte noseću u svom prtljagu vesti iz dalekih, za nekog nezamislivih krajeva sveta. Od severa ka jugu, kroz samo srce grada bi prošle, i samo poneka mačka i zalutali pas mogli su osetiti miris prostranstva koji su kočije za sobom ostavljale. Svi ostali, uključujući i starca, duboko su spavali ne znajući da je kroz njihov grad proletela neuhvatljiva vest o možda nečijem spasenju, smrti ili čak krunisanju. Ništa nije, niti će ikad pomrsiti paučinu njihovog slatkog sna. Ujutru pak, kada bi sa hladnim nevidljivim dahom zakoračili na ulicu, nailazili su na sveže izrovarene brazde kočija. Čudili bi se i češkali svoje tek probuđene čupe na potiljku. Gledali su jedni u druge začuđeno, ali ipak sa osmehom, dok su sa drvenih pragova svojih kuća kupili boce sa mlekom. Potrajao bi taj prvi utisak čuđenja ponekad i do prve kafe, ali već kada bi sat otkucao glasno ding osam puta i svi posedali da doručkuju, svako čudno ili nerazjašnjeno pitanje izčilelo bi iz njihovih glava poput kovitlave pare sa poklopca. I sa prvim srkom domaće supe, brazde i sve nerazjašnjene misli prestajale su da postoje.Ko zna gde su sve te misli odlazile. I poslednja svetiljka je upaljena i starac je krenuo put svog doma. Znao je da ima još najmanje (pamćenje mu je starilo brže od njega) četiri skretanja kroz sive ali ipak osvetljene ulice Vajnmara do svog toplog kreveta, i zato je žurio ne štedeći stope. Vetar je ostao sam, na očigled punog Meseca i ubrzo će i njemu dodijati da obija tuđe pragove. Pokupiće svoje šuškave skute i odlepršati negde gde ulice ne zjape svetlom prazninom i gde ima nekog ko ceni njegovu igru.Ostaće tada malo prostranstvo blještavog pokrova u tamnoj noći, i mesec koji će umorno bdeti nad starim putem. Samo prašina će imati slobodu kretanja, ali i ona će uskoro zaspati. Makar na kratko.Grad Vajnmar zvanično će utuonuti u san. Mesec će kopneti, stariti, ali nikog neće biti da ugleda i prizna njegov veličanstveni odraz. Prošivene tajnom starom nekoliko desetina vekova izmileće hiljade zvezda, upoređujući svoj večni sjaj sa tim obasjanim gradom.Jesen je na pomolu, i nebo će se lagano buditi. Samo jedna obična, do ludila ponovljena noć u Vajnmaru Samo da nije jednog čudnog osećaja u pansionu 25, u ulici gde breze prve cvetaju. Da, mislim da je sve počelo grmljavinom te 18.. godine.
|
