|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 12 of 17 Stojiš tako jedno vreme, kao kip izliven na vetru i kiši.Zidovi se oko tebe skupljaju i ponestaji ti daha. Guši te umrtvljenost prirode, stapa se sa tobom oznojeni vazduh.Pogledaš ka nebu i pokušavaš da se smiriš.Kiša lagano rominja po prozorskom oknu.Magično nestrpljivo. Mesec tinja kroz prozor i ti znaš da još nije kasno da zaspiš.Legneš nanovo u meku postelju. Skupiš se u kolenima. Zagrliš oznojeni jastuk. Sad znaš šta je srž problema. I pitaš se ipak, kako ćeš tako nestrpljiv dočekati zoru ... * * * Dva pisma su spremljena i adresirana za slanje dana kad se Mladić kanio na svoj prvi i poslednji korak putovanja. Prvi u njegovoj dugogodišnjoj agoniji koju je on skromno zvao život, i poslednji korak u tim mučnim usamljenim pripremama. Sada je bilo dovoljno samo to da se obuče i da sa jednim snenim, davno zaboravljenim osmehom kroči na put. Ali prvo, da malo više kažemo o tim posebnim pismima. Jedno je poslato gospođici Kler Prevens, u ulicu u koju je Mladić najviše voleo da zalazi i koja je mirisala na tečnu farbu i malter zbog svih tih silnih radova , i što je najvažnije, odgovor na to pismo sada je ležao na Mladićevim kolenima.Drugo pak, bilo je zaključano u stočiću na kojem je Mladić najviše voleo da zapisuje svoje misli, i ono se trebalo poslati sedam dana nakon Mladićevog odlaska. Sadržaj, ime primaoca kao i sama adresa tog drugog pisma bili su nepoznati gotovo svima, sem naravno našem junaku i samo jednom slugi.Fornond, kako se sluga zvao(to je ujedno i sluga kojeg je stari Versilov najviše cenio) sada je stajao ispred Mladića sa svežnjem ključeva u svojim ispucalim šakama. Na dva koraka od njega, preko divnog persijskog tepiha sa amblemima Carstva postavljena je stolica od mahagonije sa crvenim sedefom preko sedišta, na koju se nag i kao od porodilišta postavio naš Mladić sa jednim plavim pismom na kolenima. Lice slugino isijavalo je srećom iako je svoj staklasti pogled namenio ranije pomenutom tepihu. Stajao je malo poguren i skupljenih ramena, dok je Mladić, sada skinuvši obrazinu sa svog karaktera ponosno digao glavu i sa uzdignutim obrvama čitao pomenuti odgovor. Odgovor je glasio:
|
