|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 7 of 17 Ne, ni glasa nije pustio.Udahnuo je duboko kao da puni ogroman zdenac na dnu tog oteklog stomaka i tada, dok mu je boja nanovo dolazila u lice, na zaprepašćenje svih u kući, iz dubine glomaznog tela Versilovog oteo se jedan tako prirodan i milozvučan smeh. - Ne zna! Ne razume!, ponavljao je Versilov dok su sve masne i možda zaboravljene naslage njegovog tela tresle od sreće.- Kako! pita on. Kako! - i to je ubacivao. Mladić je nanovo oborio glavu i duboko uzdahnuo.Da je znao, nikad u tom trenutku, i takav kakav je bio, ne bi ponovio taj kobni uzdah. Versilov prestade sa smehom iznenada kako je i počeo, i nanovo se naoružavši nervozom, koja je trgovcima urođena, upita ozbiljnim glasom. - Uzdišeš? Je li?- Za mojim stolom uzdišeš. Jedući moju hranu. - Uzdišeš!? Odakle ti hrabrost? Crvenilo je ispunilo njegove meke i negovane obraze. - Da ti nešto ne valja možda? AaaM? - Da ti nije muka? Dozlogrdilo jošte? – zahuhtavao se Versilov. Ustao je sa sedefom postavljene stolice i lupio malom debelom šakom o sto. Mladić je i dalje ćutao.Kasnije se zahvaljivao Bogu na svemu, a posebno na tom jednom dugom otegnutom uzdahu. To je očigledno na Versilov imalo još gori učinak, te se on onako glomazan, izvuče od stola, i zaobišavši sve stolice sa strane dogega nestrpljivo do mladića.Nageo se napred, a to je već dovoljan dokaz njegove uznemirenost, i primakavši svoja masna usta mladićevom uhu proderao se iz sve snage. - Deder uzdahni ponovo!, vikao je sad Versilov.- Deder da još jednom čujem.! - Da ne zaboravim kako to izgleda.!- Za mojim stolom ! ! !- Za mojim stolom se ne uzdahuje!!!- Za mojim stolom se ili jede ili ćuti! - Nikakvo uzdahivanje !!!- Prenemaganje! - rugao se Versilov- Moram reći da je ovoliku dernjavu (koja nije bila retka) posluga zasigurno čula. Zato se sigurno i držala podalje.
|
