|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 8 of 17 - Idiotizam!, zaključi Versilov, i stade sa vikom. Telo mu je se treslo, sada ne od smeha i razonode, već od kiptećeg besa koji je žario njegove gospodske grudi... I dalje je stajao iznad mladića... I dalje nagnut, sada se više nije derao, već je namerno ili pak slučajno, disao dečku za vrat...Istrajno i iritirajuće...disao ... Mladić je i dalje nemo sedeo.Osećao je kako mu kap po kap odvratna i užasno ustajala tekućina Versilovog daha klizi preko još mladih žutih dlačica na vratu. Kako se kotrljaju po toj nevinoj koži i u jednom neprirodnom luku zaokreću svoju sluzavu putanju samo da bi završili u nadražljivim udubljenjima Mladićevog uha.Srce je počelo brže da kuca. Mileli su minuti, a posluga i dalje nije ulazila u trpezariju. Versilov je dahtao i dahtao. I dalje zajapuren, i dalje nemoćan da povredi mladića.Sat je kucao ne priznajući nikakve granice. Odzvonilo je četiri puta. Vreme se ne može zaustaviti, kažu. Vreme se ne može pobediti.Mladiću se to baš i činilo. Bio je ubeđen da je sat stao. Da čak i sveobuhvatno vreme sluša i „ceni“ njegovog oca, tog „ dobrog i nadaleko poštovanog trgovca“. Nije mladić čuo otkucaje, niti je mogao videti pomeranje skazaljke. Nad glavom mu je stajao Versilov, dok je u njegovo mlado uho neprekidno šuštao klobutavo Versilov i večito Versilov ustajali dah. Neprekidno. Iritirajuće... iritirajuće... dugo.Dražio ga je. Odjednom, Versilov odluči da se umorio. Uspravio se i odmakao jedan korak od mladića. Namestio je kragnu i provukao prstima kroz svoju meku talasastu kosu.- Isti si kao i tvoja majka, odbrusi Versilov.- I ona je uvek uzdisala.I zamahnuvši široko opusti svoju šaku. Udaraca je pao mladiću na potiljak nateravši njegovo mlado i sneno lice da zagnjuri u tanjir sa supom. Udarac je bio precizan.Glava je odskočila noseći sa sobom jedan deo tečnosti iz tanjira. Mladićeve nežne lokne, koje je nasledio od majke, visile su bespomoćno preko njegovog bledog lica. Niz obraz potekla mu je suza.Nije više razmišljao. Odavno je prestao sa tom uzaludnom disciplinom da se stvari postave na svoje mesto. Ovakvom ponašanju nije mogao da nađe opravdanje.- Sve će to proći, govorio je ranije.- Čak i najduži voz ima svoj poslednji vagon ...Ali nikako, ma koliko dugo da je vreme odmicalo, stvari se nisu mogle srediti.Versilov je svake godine postajao sve krući i bezobzirniji na sve oko njega osim na sebe samog, i nežna neisprobana priroda mladićeva savijala se prema tim promenama.
|
