|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Monday, 28 May 2007 |
|
Strana 9 of 17 Rečju i udarcem, dahom i pogledom sušio je Versilov to mlado telo sporo i tačno kako je samo to on umeo.Mladićev duh, iako još mlad i nesvestan ne samo sveta već i samog sebe, ipak je morao osetiti uvrede i pogrde upućene njemu. Najjače i najdublje zasecale su reči o njegovoj mrtvoj majci, koje se nažalost nije sa jasnoćom sećao. Uobičavao je o njoj da misli u trenutcima samoće kao o nekom izgubljenom simbolu svog bića, koji će kad ga bude bio svestan presuditi o njemu samom kao čoveku. Simbol prema kojem je merio svoju istrajnost i požrtvovanost, svoju tvrdoglavost u borbi sa sopstvenom naglom prirodom, jer zasigurno je i njegova majka za svog života patila.Do trenutka kada je ponovo čuo otkucaje velikog zidnog sata ruke su se same počele tresti. Pokušavao je da se smiri. Nije uspevao...Suze su već tekle istrajno i neprekidno, i on je sageo glavu, jer nije hteo da Versilovu pruži zadovoljsto i još jedan povod. Ruke su same svoj gospodar ponekad. Iako male i nežne mogu ishitreno doneti odluku za koju mi sami kasnije ispaštamo. Jedan pokret više, jedan jači stisak i već je gotovo. Već se sva svest budi u protivljenju, ali džabe. Trenutak je prošao, prohujao i odneo svu raniju nadu. Napolju je sevnulo u sred bela dana. Versilov se trže i pogleda začuđeno u prozor.Trenutak je potekao. Grom i krik ispuniše prostoriju. Odjeknuli su zajedno, stopivši se u trenu. Zvuk loma i tupi zvuk pada.Neverica.Neverica i čuđenje. Prsti su sami napipali nož. Odjek u svesti. Prsti su krivi. Ne mladić. Prsti. Trenutak je odigrao svoje. Morao je otići zauvek.- Pod kojim imenom? pitao se, gledajući u jedno polupano skupoceno ogledalo svog oca.- Dolgoruki, odgovori odraz.- Knez Dolgoruki.
|
