Krstovdan

Uz musav prozor voza

tutnji Panonija.

Uztalasala tla,

vibracije šina

bačenih s neba.

Zime bez snega

klize niz štrik

i ruše štipaljke

na pod koji zveči.

Nemamo dna.

Nema snega

i suza nemamo.

Tek ponekad u grčevima

izađe im poneka sen.

A plakali bi

da nam je vremena

i da nije kloparanja,

i straha da nema.

Nismo toliko mali

koliko su velike ruke

koje nam strižu pramenje s glava

i motaju ga u vosak.

Posle bezuspešno

izvrćemo odstranjene džepove.

Slepočnice nam mirišu i pupe.

Tek slutimo gorostasne moći

ruku koje su

krstile Boga

pred svitanja.