Posle mnogo godina, moj ujak se vratio iz Pariza u svoje selo (ne zauvek naravno, samo na odmor!) i tada mi je ispričao svoju priču...

ps.  ovo je pesma koja je na palićkom festivalu "Zlatni pesnički prsten" osvojila plavu povelju za istinu.

ISTINA

                                (o mom ujaku)

 Drugi me pitaju, druge lažem

Dobro sam, kažem

Ide nekako, gura se, život ide

Svetle svetla velegrada

Srećan sam, imam nekog, imam dom, novac

Sve ono što sam kao dečkić snio

Pune džepove para, dobar auto

Mogu da trošim koliko poželim

Imam sve, govorim

Ne vide da me u grudima zaboli

Laž

Ne vide da mi oko zasuzi

Da se pesnicom po srcu udarim

Cena bogatstva je velika

Ne znaju da u grudima stoji njeno ime

Ne znaju da tuđina boli

Da druge ruke ne grle kao njene

Nikada

Da druge reči, koje često ne razumem

Ne miluju, da druge usne bol nanose

Ne govorim nikome

Razbacujem se novcem zarađenim tamo

Vozim luda kola i pijem

A zaborav ne dolazi

Još uvek gore njene oči i ona suza

„Ne idi“ – govorila mi je

Za sve je bila u pravu

Znala je da kad odem, da odlazim zauvek

Da će me svetla tuđeg grada zavesti

Tuđi pogledi ukrasti, novac, bogatstvo

Sve je znala, samo ne i to

Da bih sve ovo što sada imam

Svaki ovaj auto, sve godine u kojima sam se ludo provodio tamo,

 svaki ovaj zlatnik što zvecka u mom džepu (i sve me više bode)

Da bih svaki dan sa drugom u zlatnom kavezu

Menjao, dao, poklonio

Za jedan njen osmeh

Za jedan tren sa njom

Za jedan dečački dan u mom selu

I za onu frulicu koju sam ostavio kraj reke

Kad sam odlazio