Gospodin Smole je žurno ušao u svoju neobičnu radionicu. Zabrinut, prošao je pored kolone nedovršenih ljudskih bića. Gospodin Smole je, naime, proizvodio ljude. Ispred vrata kancelarije, sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.

"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ. 

Gospodin Smole se zaustavio u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena u radionici. Na listi nedozvoljenih pitanja, najstrašnija su bila, "Kako si?" i "Šta ima?" Vanjino pitanje kotiralo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Ali umesto da padne ćuška, gospodin Smole se zagledao u Vanjine oči.

"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko. "Najopasnije je ljudsko zagađenje." Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, konflikt, strah i projekcija čine skramu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ona se ne može sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaješ siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi svoje kvrgave prste u preteću kandžu.

"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja. Gospodin Smole se kratko zamislio. Odlučno je klimuo glavom.

"Ima!", reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu, a ti se istog momenta osećaš kao pravi čovek."

Gospodin Smole se okrenu na petama. "Reci majstorima da sam otišao kući."

Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.