Na vratima ureda stajao je dečak od svojih dvanaest godina. Obratio se skoro ženskim glasićem:
- Izvolite - u ruci je držao naramak knjižica. Bili su to recepti za kolače. Prišao je mladoj ženi.
- Dozvoli da pogledam - bila je, na prvi pogled, bogata zbirka recepata. - Budi dobar, pa navrati pri kraju radnog vremena. Dobićemo platu. Sada ne mogu kupiti.
Dečak je otišao. Bio je obučen u staro iznošeno odelo, ali je mirisalo čistoćom. Oko pola tri vratio se.
- Želite li kupiti knjigu?
- Da - rekla je dajući mu deset novčića. Tada je pogledala dečaka. - U oku ti je suza kao uskršnje jaje. Zašto si tužan?            
- Danas nisam ništa zaradio. Nisam ništa jeo.
Mlada žena mu je dala još pet novčića i ispratila ga.
Narednih godina pravila je predivne kolače po receptima iz knjige. Mogla je lako da pronadje sastojke za svoje specijalitete.
Dogodilo se da je neke godine sa svojom porodicom bila na odmoru. Vreme je bilo neobično za to doba godine. Nebom je neko bikario. Bikovi su se u inat otimali. Ovom krvavom piru more je nudilo so.
Deca su se uželela kolača od kuće. Nagovorili su mamu da ih povede na tvrdjavu, gde je bila najlepša poslastičarnica. Dočekao ih je sto sa belim stolnjakom i poslastičar u belom sa belim zubima. Kolači su stigli. Pored naručenih u tanjirićima se pojavio i po jedan više. Prvo su deca primetila:
- Mama, ti ne praviš ovakve kolačiće. Ovaj liči na pet novčića, samo je puno veći od njih.
Mama se okrenula ka kuhinji. Umesto poslastičara koji ih je uslužio, na vratima je ugledala momka od koga je svojevremeno kupila zbirku recepata. Crte lica ostale su iste, ali znatno odrasle. Izgubi se s vrata.
 Malo je vremena prošlo, a on je došao do njihovog stola noseći punu korpicu raznobojnih jaja.
- Izvolite, deco! Uzmite, gospodjo! Uskrs je, da se kucnemo.