Nalazim se na širokoj prostranoj livadi. Kraj joj se gubi, zamagljen, negde pod obrisima crnih oblaka... Negde pri kraju vidika, kao da ju je nebo progutalo... Opasno, ljuto, preteće i crno... Nikad ranije nisam videla nešto slično... Živo je. Posmatra me. Preti. Pokreće crne oblake koji se u svom sopstvenom haosu razbijaju jedni o druge... Tone vode iz besnih razgoropađenih izopačenih ružnih oblaka sručiće se pravo na mene... Svaki naredni udar njihovih nezgrapnih oblika stvara još jedan krik... pa još jedan, jači... Upozorenje da se sklonim, da sam meta...

Krećem... nesigurnim korakom... bojim se, presrešće me njihov bes, negde na pola teškog drhtavog koraka... Iznad mene ljuto i zlo nebo... a oko mene, stotine i stotine očiju, zlokobnih, demonskih očiju koje me mrze... Ne vidim ih. Ali ih osećam. Svuda na sebi, ispred, iza, pored... Jeza mi prvo prolazi kroz kičmu, širi se svuda po telu i zaustavlja mi dah, a obruč straha se kovitla oko mene i svakim mojim narednim korakom postaje sve snažniji, hrani se mojom slabošću... Ipak koračam. Vidim temelj... Na sred puste livade, veliki prostran temelj, na njemu je trebala biti izgrađena ogromna kuća,  siva i mračna, pusta... U kojoj niko neće živeti... nikada... Hm.. «živeti» je prejaka reč za ovako sablasno mesto... «Ovde nema života», razmišljam, dok prilazim temelju iz kojeg izbija svetlo, ali ne znam odakle... Vidim sijalicu, običnu sijalicu obešenu o žicu koja lebdi negde na površini zemlje, prikačenu za ništa...Nema plafona... Privlači me u tolikom mraku svetlo, iako sablasno i mistično...Prilazim.

Levo od mene, stepenice. Drvene stepenice. Stare, oronule, na pojedinim mestima iscepane, izgrižene...Nemajući kud, odlučujem da pokušam da siđem... Podrum i temelj? Uvrnuto...

Kolena mi drhte...hladno mi je. Telo mi se koči od straha, plašim se svog treptaja... Osećam, osećam ruku iza svog ramena, samo što me ne dotakne, i svakim narednim pokretom čini mi se da joj izmičem za milimetar, a koraci se rastežu. Tupo odzvanjaju na drvenim stepenicama a one škripe, stare i nestabilne... Kao u drugoj dimenziji, svaki korak traje beskonačno dugo,usporeno...A telo se ledi...

Pridržavam se desnom rukom za betonski zid. Ko bi rekao da na njemu može postojati prozor? Prozor koji ne gleda ni u šta drugo nego u još jedan betonski zid i malo crne zemlje... «Ovde je sve izopačeno», razmišljam, ćutim i drhtim dok konačno nisam stigla do drvenih vrata...

Polako oslušnem  ispred njih, kako bih bar malo zavirila u neizvesnost, kako bih je samo malo razbila... Ne čuje se ništa... Otvaram ih. Otvaram ta stara, škripava vrata, a iza njih...

Gomila poznatih ljudi, peva i igra uz neke poznate melodije... Ogromna podrumska prostorija, sa drvenim podom i betonskim zidovima. Na jednom zidu stari, prastari sat... stao na šest časova... U sredini, drveni sto i dve drvene klupe sa strane.. Poznati likovi se smenjuju, prilaze mi... Odjednom mi je lepo... Toplo... osećam se sigurno... Čuje se neka čudna muzika kroz celu prostoriju..I oni me dočekuju širom otvorenih ruku... igram sa njima, smejem se.

U gužvi, primećujem kolegu sa posla, Darka... Pita me za ples... Počinjemo igru, uz neku dinamičnu muziku, koja zahteva malo brže korake... Vrtimo se, plešemo, shvatam da nisam ni pretpostavljala da ume tako dobro da vodi...Smejem se... Divno je, igra spontana, nosi me kao val... Sve je divno, do jednog trenutka... jednog ispraznog osećaja, za koji se ne može naći prava reč... osetila sam da sam zgazila na nešto jako meko, ranjivo, gnjecavo, i toplo... Noga kao da mi je u to utonula... Bila sam zbunjena i taj trenutak zbunjenosti je veoma kratko potrajao, jer me presekao Darkov uplašeni, užasnuti pogled... Šta sam uradila? Šta se dešava? Svi su me okružili, i svi su me zlokobno gledali, kao najvećeg neprijatelja, uljeza, nekoga koga treba uništiti kao opasnog i zalutalog insekta ... Muzika je prestala. Jedva da sam prepoznavala Darkovo lice, jer se to lice pretvorilo u jednu užasnutu, iskeženu grimasu... Vikao je: «Booliii!»... Nisam znala šta da radim... Užasna krivica... Zar sam toliko gruba? Jesam... Shvatam da jesam, jer iz njegove povređene noge prolila se lokva guste krvi... Kao da se raspadala... «Ako se pomeri», mislila sam, «počeće da za njim otpadaju komadi mesa...» On je vikao na sav glas, kao da umire, vikao je, tražeći pomoć, ali njegovi vapaji kao da nikoga nisu doticali.. jer svi su pogledi bili uprti u mene, krivca... Još više nego i samo nebo koje se pre nekoliko trenutaka okomilo na mene, plašili su me njihovi čudni pogledi...

Kako je samo taj jezivi krik odzvanjao prostranim podrumom...

Ukočena sam, sama, odbačena... Ne znam šta da radim... Užasni krik.. Poludeću, ne mogu više da slušam... Odjednom, potpuno neočekivano, izgledajući kao spas, užasne Darkove urlike i užasnu tišinu mnogobrojnih ljudi saseca zvonjava mog mobilnog telefona.... Pogledam u displej... Nikad gore... pa čak ni onda, kada je bilo najnepoželjnijih imena na njemu... U odsjaju plave svetlosti,  velikim crnim slovima samo piše «NE»...

Nema imena... ništa osim te grozne reči...A telefon zvoni, u mojoj drhtavoj ruci, ispustiću ga... Od straha, od jeze, od nemira, od neizvesnosti, od «osobe» sa «one strane displeja»... Da li da se javim? Da li ovo «NE» znači da ne odgovaram na poziv? Plašim se... Šta ako je to ipak pomoć?

Nemam kud... Javljam se... Jedva...A sa druge strane, kao iz najdublje dubine pakla, kao iz najvećeg i najcrnjeg bezdana, šum radio talasa, neke neizdefinisane frekvencije,izmešan sa najzlokobnijim demonskim glasom... nepovezano, iskidano, bizarno, čulo se sa druge strane slušalice: «On.................nije..........više........tu........»

 Užasnuta,razbila sam ga o zid... prosuo se u komade... kao najveće zlo, iz razbijenog  telefona izlazio je i dalje taj grozni šum, krčanje, neartikulisani užasni glasovi ...  najveće upozorenje, najgori košmar... Plakala sam. Niko nije hteo da pomogne. I Darko je plakao, umirao... bolelo ga je, užasno...

Ni sama ne znam kako,rešila sam da ga izvedem uz nestabilne drvene stepenice...Da ga spasim, osećam grižu savesti...

Trag krvi ostaje za nama dok ga vučem... On vrišti,ne  mogu da ga slušam... Još malo... Mogu ja to... Ne znam više šta da radim, okrećem se, gledam svoju ruku koja ga vuče uz stepenice, on posrće, noga krvari, strah, vidim parče neba, ruke se bliže, strah raste, još malo, nebo, proklete drvene stepenice, napokon, kraj, livada, on krvari, ta noga se raspada, njegova težina ubija svaki atom moje snage, vučem ga, vučem sebe, ruke su mi slabe, tako slabe, ne mogu, padam, moram, vučem ga! ...Bezizlaz, opet trag krvi svuda iza nas… oko nas, lije kiša, oblaci još crnji… Ljudi, puno ljudi, zaleđeni pogledi, uprti u nas, u mene, “umri veštice” čuje se sa drugog kraja livade… o, ne… to je prokleta povorka, ne treba nam to, spasiću te Darko, ja sam kriva, izvući ću nas iz ovog košmara, opet ga podižem, vučem, plačem i ja, moram ga, moram nas izbaviti iz svog zla…Kiša, oblaci pucaju, prolom oblaka, sve je crno, i svi su u crnom, padam, ne mogu više, kraj! Kasno je, gotovo je… Padam… Ležim, bespomoćna…

Prilazi nam, sablasna, bela kao smrt, očiju crnih kakve ih samo demon ima, hladna, bezlična, skoro kao jeziva plastična lutka… Žena… ali nije žena… Hvata ga za ruku… odvodi ga… ruke su mi teške, nema u meni trunke snage, umorna i bleda, izmučena, predajem se… Kiša me udara po licu, tako jako da boli… Gotovo… umirem… Umrla sam. Nema me…

Presek.

Budim se.

Možda.

Više ne znam ništa, još uvek sam tamo negde… Sve me boli, gde sam? Vidim plafon svoje spavaće sobe. Dobro je. Tu sam. Ružan san, užasan san, prošao je…. Noćna mora. Jastuk je mokar. Ostala je još jedna suza koja paradira mojim licem. Brišem je, ruke mi drhte. Još jedna noćna mora... samo jedna u nizu, ali ovoga puta jača, realnija, mračnija...

A Darko? Dođe mi da ga pozovem, ali… misliće da sam luda, misliće sigurno… ovo je bio košmar…sada to znam… ali držaće me u kandžama još malo... bar do podneva...

Ustajem , stavljam kafu, ispijam je polako, gubim se u dimu cigarete... Moram da se spremam za posao... Ne znam šta bih danas mogla da obučem... Marijana i ja danas imamo važan sastanak... još jedan sporoprolazeći, monoton, urezan kao šablon, dosadni sastanak... Mobilni telefon zvoni, jeza me hvata... Mrzim ga. Na svu sreću (mislila sam da to nikad neću reći), piše: «Kancelarija»... mrljavo se javljam, znajući da ovoga puta nisam zakasnila... Šta sad hoće ta stara neinteresantna sekretarica... javljam se... Presekao me njen tihi, najtiši, najuplašeniji glas koji sam ikada čula... «Dođi odmah, požuri... Desila se užasna tragedija, strašna stvar... Darko... Darko se jutros ubio.... jutros, u šest časova..... moramo krenuti da izjavimo saučešće....» Nisam progovorila ni reč. Prekinula sam, jedva... Telefon je još nekoliko puta zvonio... Nisam mogla da se javim.

I dan danas, sećam se tog sna sa najvećom jezom... I Darka, mog kolege, koga je hladna žena odvela zauvek... na drugu stranu...

Od tog dana, znam... Uvek znam.

Košmari me proganjaju. Neko, neko ko je lud, nazvao bi to blagoslovom...To je moje prokletstvo, koje nosim kao teško breme... I ne može mi pomoći da sprečim bilo šta, jer smrt je jedina konstanta u svemiru kojoj se ne možemo odupreti... Jedino što ponekad, nekome dozvoli da mu bude predvidiva... Prokleta, crna, zla, tužna... Smrt.

-KRAJ-