...jeleni, oku što mi ulepšava prozor...

ne silazi mi u stepeništa
možda me baš tada nadješ tamo
i možda ti baš tad namignem
svojom ustajalom strukturom
i baš tad prolomi se
treptaj ko gromova pucanj
i zalepeta ćutanje
ko ozidani rovovi
ne silazi, molim te
možda ti baš tada pokažem
strepnjom izrezbarene dlanove
i pramen gde se šćućurio leptirak,
možda baš tad prospe se drhtaj
iz ovog grotla što krvlju zjapi
ne silazi, zar ne čuješ,
priznaću ti divnu smrt u proleće
i zašto ne volim vozove
što šiju kroz zetske ravnice
i možda ti zamerim
što u san nisi došla brodom
čistim kao tvoje detinjstvo i osmeh tvoj,
ne silazi mi u stepeništa,
ja ću tebi u bašte precvele
a ja sam nespretan i obraću ih
ne silazi,
možda ti se baš tad nasadim
na oko i izraste trun iz
tvoje najlepše leje
ne silazi
sa prortorikanskih cvetova u moj grobni mrak
prevariću,kao nikad
zasijaću po tebi možda baš tad
kao luče mastaba
kao raspukla supernova
kao dunja halogena
možda, eto, baš tad se ugnezdim  
medju parčad tvoje uplašene duše
i u trku ti okupam andjele
ne silazi mi u stepeništa, ubediću te, ludo,
da nikad niko nije tako bregove topio
kože zbunjivao
suze potkivao
u grudi pucao
čela brazdao
korenje puštao
ne silazi mi u stepeništa
možda te sretnem tamo baš tad
i zaprosim
setne
tvoje voštane leptire