- Milane, šta radiš tamo sam?

Vizija se produbljuje.
Zatvaram oči, lice i dalje treperi u mojoj uzavreloj svesti.
Dodajem i glas.
 
- Ništa, zbog vazduha  - odgovaram i sa čuđenjem gledam u svoje ruke.

Zglobovi se nemo zatežu i povrh kože nagoveštavaju svoje belilo. Osećam da će poteći krv. Gledam ih znatiželjno. Ne popuštaju stisak ni za tren, uporne su u svojoj odluci.
Sada delaju  nezavisno od mene. Postale su same svoj gospodar i prihvativši se zamisli ne uzmiču ni pred kim. Čudno je kad te sopstvene ruke prestanu slušati.
Naprežem se.
Pokušavam da razbijem napregnutost.
I dalje trvdoglavo stiskaju.
Na svaki moj pokušaj odgovaraju sve jačim pritiskom na ogradu.
Sada su i prsti pobeleli.
       Ispod, na malom parkingu pored zgrade, javlja se golub.
Da li da se smejem?
Golub sa polomljenim krilom.
Nelagodno mi je posmatrati tu surovu sliku života i njenu neminovnost na kraju, kada znam šta me čeka u sobi.
 Kada znam ko mi je krvnik.
Ipak, odvlači mi pažnju šuštanje njegovog perja.
ili sam samo znatiželjan ... ?

Nemarno tumara po polu-praznom parkingu pokušavajući da uzleti.
Vrti se u krug.
U daljini pojavljuju se dve prozračne crne mrlje.
 Izviru niz oblak i zapućuju se ka golubu.
On ni ne sluti.
I dalje nervozno treperi zdravim krilom.
Zasigurno ga je strah.
Ruke počinju da me bole.

U izmaglici nagoveštavaju se obrisi. Jedan blesak para nebo svetlosnim prstima.
Niz vetara spuštaju se dva gavrana krečeći svojim odvratnim glasovima.
Ruke se nanovo stežu.
Jače.
Bolnije.