Ali Gregor to ne čini, čak me ni ne gleda preteći. Mada možda je to i predznak.
Okreće mi ledja i sa uživanjem skida tu braon jaknu koju sam oduvek priželjkivao.
Kao da skida nekakav dugogodišnji teret sa sebe.Nešto prljavo. Ne fizički, već bolno, do truljenja prljavo.
 Kao da mu je drago.
Eee, pa to nikako ...
- Brže to malo, nemamo celo veče - kao naredjujem ja...a u sebi se ...
       Maa...
 
 Smešno je to, kao nemamo celo veče ...

Jednim elegantim pokretom  ruke, koji je karakterističan za njega baca jaknu pored mene i nanovo seda u fotelju.
Zavrće nezainteresovano rukave košulje kao da se sprema na težak posao.
- Hajde, reče i tad mi uhvati pogled.

Glupo je reći - Kao da me je za srce ujeo -
Mogu tačno da opišem kako me je strefilo.
Osetio sam, ali bukvalno u sredini stomaka kako mi je nešto puklo, kako se nešto isprevrtalo, kao da mi je zmija u utrobi.
Hladno, ledeno, i onda odjednom otrov, toplina se razmilela po meni.
Uperio je te svoje crne oči, iskezio se svojim šeretskim, smrtonosnim osmehom boje kreča, i posegnuo mi u dušu.
Uhvatio je u čeljusti i pocepao na deliće.
Namerno se smejao. Znao je kako se osećam.
Ali to je njegova kletva.

- Hajde već jednom. Počni.
- Rekao sam ti da ćutiš, i najverovatnije ne znajući šta radim ispalio sam jedan hitaca u vis.
Ne, ne ... stvarno treba biti kreten kao ja pa učiniti takvu glupost ...
I treća sijalica se ugasila, utonula u zaborav.
Pucanj je odjeknuo, rasplinuo se po sobi, ali kao da nije ima snage za finiš, već je tu zastao. Kod sata u samom uglu. Kao da se vreme zaledilo.

Zapalio je cigaretu prizivajući svoje blede zube kroz kolutove dima.
Dražio me je.
Tako mi se pušilo.
Nego ...