- Najverovatnije te interesuje zašto baš Stefan, počnem ja (proizvoljno), a ne neko drugi?
Klimnuo je nemo.
- Pa, jebiga.
-    Znaš da sam već duže vreme zaljubljen u njega.
 
    Opet je klimnuo, ali sada malo glasnije.
       Srećnije bolje reći.

       Nisam ga gledao. Znam da mi se smeje. Oduvek je.
       Napokon sam to rekao naglas.
       Stefan je moja dugogodišnja ljubav.
       Istinska.

Pogledao sam prozor i njegovu sirovu, istrošenu provaliju kako zjapi prazna i neutešena, kako već cele večeri očekuje svoj trenutak i setio da se taj trenutak bliži.
Iza te panorame smrti koja lupka nestrpljivo u taktu, u vazduhu se migoljio jedan oblak. Oblici nisu bitni.
Izaberite bilo koji ...
Pri krajevima odavao se sivilu dok mu je u srcu treperilo neizbežno pamučno bela boja.
Svetleo je uprkos tamnoj stihiji koja je pretila da ga proguta.
Jasno se videlo da je ulovio jedan zalutali zrak i upleo ga u svoje prekrasno bilo.
Saživeo se sa njim.
Obećavao je ...
Jednog dana, ako već ništa, od njega će izrasti jedan veći oblak, dovoljno velik da prekrije celo nebo i sam za sebe obasja svet svojom belinom.
Tada više ljudi neće govoriti „ Sunce! Sunce!“, i deca neće više stidljivo dizati svoj pogled ka nebu, plašeći se pega koje kasnije ostaju.
Za sve će postojati jedno novo svetlo.
I niko mu neće znati pravog imena.

Sad barem znam šta je malo pre puklo u meni, šta se ispremeštalo.
Da, Lidija je mrtva.
Hladna kao poslednja suza moglo bi se reći.
Tužno, zaista tužno.

Ali sad  stvarno moram da zapalim ...

                                                                                                                 Đorđe Petrović