Stojim na terasi sa koje je mama skočila i pokušavam da odbijem sećanje na tu septembarsku noć.
Napada, ujeda me sa svih strana ta crna klica sumnje pokušavajući da u moju dušu progrize put i oslobodi ono što oduvek čami na kraju mog tunela zvanog duša.
Od nekud, na preskok navraća povetarac i u misli mi unosi nedoumicu.
Imala je svega nekoliko trošnih decenija i po neko pismo.
Imala je nas dvojicu večito suprostavljenih kao proste i jednostavne neminovnosti.
Kao dva rešenja nekog zadatka.
Samo jedan je oduvek bio ispravan, a jedan ...
Odnela je deo mene svojim skokom.
Plave vitice i nasmejan pogled.
Kažu da sam to nasledio od nje.
U sebi i dalje čuvam uspomenu na njen kreštav glas te večeri.

Imala je, barem izpočetka kožu sjajnu kao lan, belu poput pene poslednjeg talasa, umirućeg.
Volela je Mocarta.
Volela je Sartra, volela je tamu.
I sada vidim njenu sliku.
Šćućurena, skupljenih dlanova sedi u mojoj omiljenoj fotelji. U blizini, milovito, taman da čula ne popizde razlažu se niti Mocartove Pastorelle.
Diše ravnomerno uživajući u svakom tonu, lagano ga upija u sebe i tek po malo, da bol ne prestane, zadrži ga među svojim bledim šakama.
Pokrećem dlan i na obrazu mi mokra linija.
Da li sam još uvek živ?
Nije li koža postala poput odbačene pomorandžine kore, gde svaka krivudava nit za sebe postoji.
Dosta, dovoljno je ...
U susedtsvu posustaje mrak.
Jesen je uvek puna života.
Prikrivenog.
Ustajalog.

Kroz stan, odnosno, od kupatila koji se nalazi levo od ulaznih vrata, preko praga posutog gomilom pepela, kroz moju sobu izmedju fotelje i stolice, do mog vetrom zamajavanog uha dopire krkljanje Gregorovo.
Čujem to napeto klobotanje tečnosti koja mu nadolazi uz grlo, gušeći ga na trenutke. Osećam kako mu izbija znoj na čelo i tera žile na vratu da izmile i nadvise okovratnik njegove bele košulje, i osećam u stomaku vrtlog gađenja prema samom sebi, koji svaki čovek oseti pri povraćanju.
Kiselina koja se sliva niz unutrašnjost obraza.
Naslanjam se na metalnu ogradu terase i njena hladnoća nanovo mi baca Gregorov lik pred oči.
Žile.
Osećam njihovo kucanje na dlanovima.
Osećam taj nezasluženi potok krvi koji struji njegovim venama, dajući mu snagu, dajući mu život. Predamnom treperi njegov napregnuti vrat i prsti mi mahinalno stežu metalnu ogradu terase. Grčim se od nadolazećeg zadovoljstva, čak i uvijam prstima, migoljim palčevima i zauzimam bolji stav. Lice postaje bledo. Gubi se krv, nestaje iz obraza u bunilu.
Povlači se.
Stežem ga i očima, prikivam uspregnutim krikom. Prikucao bih ...
 Razum se poigrava samnom i ja mesto njegove naklonjene glave vidim svoju, i u inat ne popuštam stisak.
Možda čak i jače stežem rukama.
Tada čujem ...