Osećam njihov dolazak. Kao da je vazduh odjednom sam sebi zasmrdeo.
Vetar nosi miris paljevine.
Crna pera klepeću na krilu.
Tamna, jaka crna pera i njihove garave oči, večito pokretne.
Iskljucane, kažnjene oči. Kao da ih je sam Bog unizio tom tamom.
Jedan dodir i sleteli su. Otvaraju kljun i sišu pomamno vazduh sladeći se mirisom.
Golub odiše strahom.
Ipak ga je strah.
U meni iskidana erupcija.
- Prokletnik, progovaram.
- Proklet da si i ti i tvoje slomnjeno krilo. Proklete tvoje oči što ih čuvaš u dubini, što ne paziš !!!

Ruke popuštaju pritisak i čujem lom.
Iznad mene otvara se nebo i tanke vretenaste niti prodiru kroz oblake.
Kiša.
U sobi muk i svetlom i dahom.
Čeka.
Ulazim, pa nek brišu se stihovi ...