Sedeo je ne klupi u parku. Posmatrao je druge ljude. Nije se obazirao na stare ljude koji su prolazili. Gledao je samo mlade. Nije voleo društvo. Ako bi neko seo na klupu pored njega, on bi ustao i mirno odšetao do sledeće klupe. Voleo je zimi da gleda decu kako se grudvaju. Svakako je voleo sneg.

            I danas je sedeo na klupi. Vreme je bilo lepo, što je njemu smetalo. On je voleo sneg. Pogledavši na sat izračunao je koliko još ima do zime. Previše. Bio je očajan. Sunce je sve više grejalo. Nigde vetra. Nije voleo zelenu boju. Bio je obučen u beli mantil. Dugački beli kišni mantil. Užasavao se svaki put kada je video senku. Sunce. Mrzeo je njegovu toplotu. Ustao je sa klupe i polako krenuo iz parka. Šetao je. Polako. Bilo mi je vruće. Znojio se. Nije se obazirao na čuđenje ljudi. Oni su ga posmatrali. NIsu mu bili baš pri srcu. On je voleo da bude sam. U magli, da šeta po hladnoći, po snegu. Uživao je u tome. Gledao je visoke hladne zgrade. To mu je prijalo. Došao je i do kuće. Svoje. Nie mu se ulazilo, ali je ipak otvorio vrata i zakoračio unutra. Otišao je do dnevne sobe. Bila je neobično velika. Zidovi su bili prekriveni slikama. Na sredini sobe bio je pokeraški sto. Bio je to okrugli sto sa četiri fijoke za novac. Bio je crn i star. Veoma. On je prišao stolu, izvadio fijoku, lagano je okrenuo naopako i vratio u sto. I drugu isto tako. I sve četiti su bile prevrnute. Zatim je počeo da okreće i slike. Okrenuo ih je sve do jedne. Soba je sad izgledala nekako prazno, prosto. Izašao je. Otišao je do mosta. Gledao je reku. Svidela mu se. Popeo se na ogradu. Okrenuo se. I opustio. Osećao je da pada. Voleo je sneg.

 Duško Milošević, 1994