MI

Kao obala,

iskoračim i vratim se

u sebe.

Nepravilno i besmisleno

(da li su to iste stvari?),

nemarno a namerno

ostavljam prazan prostor,

pukotine u sebi,

a onda bezobrazno

grabim tvoju stranu

postelje (prostora).

Iznenađujem se

talasima koji menjaju

moje oblike.

Miluju me i povlađuju,

zaslepe bljeskom

kapi koja se sudari

sa zrakom sunca

i rasplinuvši sva moja čula

u omamljeni nedogled,

negde dole rone kamenčiće

i zalaze u moj prostor,

tope me i prisvajaju.

Plime i oseke smenjujemo

u nežnom plesu na vetru.

Mrvice peska koje

plove ka pučini

zalažem za buduće bisere.

Negdašnje hridi

za fini pesak

koji kupuje anemično sunce

i oblači ga u zlato.

I ljubimo se

na vetru

vekovima.