Vrisni izvan vasiona

Zategni među mojim

raširenim prstima

rukohvat zamišljenih žica

pa sviraj one divlje pesme

koje oduvek pomalo ne volim.

Ja ću te gledati

i smejati se histerično

u grču nežnosti

i neverice.

Jer iskušenja su uvek plava

i ona odu poput voza

i ostarelih roda koje se možda neće vraćati

a ti ostaješ,

nežno zelena boja parkova

u pregradama među moja dva uzdaha

među notama.

Ostaješ.

Pa, onda napokon

zategni žice gitare

da iseku vazduh oko mene

da se prolome uzdasi

i stvore dimne zavese

da ne mislim plavo

da ne lutam kroz poezije

krvavih tabana i oteklih zenica

da ne tupim jagodice

nekim smešnim suzama i

u hladnim potocima

da ne rasipam dlanove

i obraze.

Vrisni da se otkine

peteljka iz vasione

pa da lelujamo

nepovezani ravnotežom

i gravitacijama,

da treperimo i kao jasike

da se grlimo bezoblični.

Nema vasiona van zelenog

otirača.

Ako smo duboko prazni

i ako ne spoznamo

versifikacije u sopstvenim

uzdasima.