Jednom kada padne zavesa na daske

I kada aplauz pozdravi poslednji naklon,

Svi će glumci skinuti maske

I svi ćemo potražiti neki drugi zaklon.

Jednom kada padne noć na ušće dveju reka,

I kada cvrčci označe dolazak noći,

Svima će pod glavu doći mahovina meka,

Ali samo će neki zaspati, neki neće moći.

Ja ću gledati u nebo iznad našeg sela

I od zvezda sklapati tvoje lice,       

Pokušavajući da od zvezda ispadneš cela,

Pravilne crte mi crtaju zvezde padalice.

I onda kada te nacrtam da mogu da te gledam,

Sklopiću oči da mi u stalno budeš u mašti.

Bićeš samo moja, nikome te ne dam,

I niko mi i ne treba nego baš ti.

Sa tvojim bubicama, koje iz mahovine vire

I sa tvojom slikom, zvezdanog kova

Uz umišljene pesme harfe i lire

Uspeću i ja da mirno odem u carstvo snova.