Kad srce iz grudi žudi da ode

On nije žedan, ali mora piti vode.

I boli ga stomak, samo tako,

ona je otišla, on ne zna kako.

On spava, slušajući svoje disanje,

pada u komu i počinje pisanje,

njegovih snova sa njom u njima,

koliko bola na svetu ima?

Sve tužne pesme su tako moje,

ja sam od onih koji se boje.

Ljubav je uvek rana koja boli,

i što je bol jača, više se voli.

Skalpel je oštar i crven je trag,

u kravavoj kadi ležao je nag,

U očima njen lik, na usnama njeno ime,

on odlazi kod nej, ponosan je time.

Gore na nebu jedno drugom hrle,

ponovo su zajedno, ljube se i grle.

A napolju polaki i kiša kreće,

od njihovih suza, plaču od sreće.

I ljubav je, eto, opet pobedila

i dvoje ljudi opet povredila.

Ljubav je uvek rana koja boli,

i što je bol jača, više se voli.