Oprosti mi, maleni,

što svojim rečima zvonim

o tvoju krletku,

i ljuštim garež sa bisera

koji skrivaš pod petom.

Nije to neka nauka,

dozvati osmeh moj.

Pobegla je tebi, dušo,

ona inatljiva dečija zvezdica,

našla me je u raskoraku

i zagolicala pod pazuhom,

gde čuvam zlatno zvonce.

Nije to teška muka,

dobiti od mene utehu.

Reci mi, najdraži,

gde sam ti to ugrizla masku,

koji ti se to končić

za mnom pomamio,

i pravio mi društvo u pevanju?

Nije to neka nauka,

ukrasti malo mog svetla.

Treba ga samo ljubiti...