Deset minuta je do kraja.
Ali moj sat stoji već večnost.
Predamnom veštica još baja,
i pretvara mi pogled u tečnost.
 
Hiljadu boja oko mene.
Hiljadu tuđih zvukova.
I indijanci i hijene,
hiljadu strela i lukova.
 
Odjednom tu je neko drvo,
ustvari to je drvored.
Ovo što gledam, to je prvo,
i ono mi zaklanja pogled...
 
U daljine, gde želim da budem ja,
u davnine, o da.
 
I moje noge biće stabla.
A moje uši biće cvetovi.
Da nije struje koja curi iz kabla,
pomrli bi vaši svetovi.
 
Odjednom ja sam kao zgrada.
I kao da se polako rušim.
Svud je prašina, puno smrada,
i ja se u sebi gušim.
 
 I hteo bih da odem dole,
i kao sebe da primetim,
ali me noge mnogo bole,
pa bih hteo da odletim...
 
U daljine, gde želim da budem ja,
u davnine, o da.
 

Duško Milošević, 1997