Старац је погледао у календар и болно уздахнуо. Опет се као и претходних педесет година ближио паклени дан. Дан када је обележен нечистом силом, силом која му је утиснула свој погани печат.

Означила га за увек!

Машан Минић је прилично добро изгледао за своје године. Био је то витак и окретан старац, зелених проницљивих очију, једино су седа коса и избраздано лице давали обележје старости. Тек је понеки жућкасти прамен носио причу о младалачкој боји његове косе.

Плавушан, тако су га звали у младости, мада је он увек тврдио да су му коса и очи исте боје, зелене.

Његова љубав, сада баба Ана, увек му је била подршка. И опет је старица саосећала са њим, тужно је посматрала како старац броји дане до огавног трећег маја. Бешумно је прошла поред њега и изашла у двориште да залије цвеће.

Имали су лепу кућицу у Врујцима, у брду, два километра удаљену од бање. Налазила се на идиличном положају, не месту где ливада прераста у шуму.

Старац је зафрљачио календар у гајбицу са цепаницама и запалио цигарету. Бацио се на фотељу, избацио неколико колутова дима и присетио се свега.

„Како је Ана била лепа!“ - сањарио је по прашњавим кутијама прошлости! Какво је дупе имала, најлепше у селу...Сећао се дивног звука који се стварао пљескањем по тој савршеној позадини, том божанском вајарском делу. Како га је то палило!

Сећао се како су први пут водили љубав, поред потока где се за нечисте дане може чути прасеће сквичање.

И те вечери, трећег маја, пре педесет година, узбуђен и устрептао од љубавног заноса, враћао се са још једног доброг секса, није се сећао како су то тада звали. Секс нису, можда вођење љубави, сигурно и тако, али имали су они и довитљивије називе...

У  глави му је свирао оркестар, виолине и гитаре су се преплитале стварајући нови космос, Васељена се за њега тада поново родила, сањао је отворених очију...Полни уд му је у гаћама и даље поскакивао као јунац, обадао се...

У руци је носио лескин прут, дала му је Ана на растанку рекавши:

„Понеси га, треба велики пут да пређеш, бојим се за тебе, у ово доба ноћи Сакати Гарави не мирује...Молим те, леске се боји...“

Тако га је и спасила!

Сигуран је био да је она права већ после првог осмеха који су упутили једно другом...

Тада га је одједном, а сећање му је било веома свеже, из пријатне љубавне хипнозе тргнуо шкрипутав звук, погледао је испред себе и схватио да је дошао до старог моста преко речице. Са неба је месец зрачио некакву ђаволску топлоту, било је превише вруће за то доба ноћи...А он се јежио од главе до пете, врућина му је обојила лице у јарко црвену боју, а свака длака на телу му је била издигнута...

Осећао је да нешто није како треба.

Стиснуо је прут у руци и пожурио преко моста. Тишина је била апсолутна у шуми, чак се ни поток није чуо, а вековима је пријатно жуборио...

Стигао до другог краја моста, а поглед му је привукла бела, чупава маса. Ован, бео као млеко, велики, на глави су му се ковитлала два рога. Брстио је траву не обазирући се на њега...

Тек што је закорачио на земљу и згазио суву гранчицу, која је произвела праскав звук, ован се окренуо ка њему и прострелио га ужареним очима.

Сећао се како се укочио у месту. У тим очима је видео ватру пакла, никада угашену, како се спрема да га ухвати у свој пламен...Демонска животиња је појурила ка њему и снажно му рогом раздерала панталоне на десној нози, крв је потекла, а млади Машан је болно јаукнуо. Пао је на земљу и помолио се Светом Николи.

Ован је за тренутак застао и подсмешљиво, гротескно људским изразом лица је направио гримасу, искривљени осмех...

Затим је поново јурнуо.

Сећао се како му је тада кроз главу синула спасоносна мисао, скупио је храброст, устао са земље и чврсто стиснуо лескин прут.

Ошинуо је животињу из све снаге по глави, а ова је арлаукнула испуштајући звук који је био скуп гласова проклетих...Видео је гашење ватре из овнових очију и његов бег у шуму. Онда је пао на траву изгубивши свест.

Пронашли су га ујутро и одвезли кући. Његова бака Љиљана, дивна старица пуна разумевања и опроштаја за све људе света, плакала је и превијала му рану на нози. Стављала је разне травке, чија лековита својства је научила још од своје покојне мајке...

Рана је брзо зарасла, неочекивано, остављајући велики ружни ожиљак. Неколико дана потом је испросио Ану и отпочели су дуги пут у живот.

Сваке године, од тога трећег маја, рана се отварала, пуштала је крв, наносила му је болове од којих му се срце кидало, а разум шетао по клизавој ивици...А већ идућег дана болови би нестајали, а рана је опет бивала само ожиљак...

И тако педесет година!

Да није било Ане не би успео, само су њен умилни глас и велика душа успевали да ублаже болове, тек толико да преживи тај дан.

Старац је угасио цигарету у пикслу и устао. Изашао је испред куће и погледом потражио Ану. Тада је и видео да им долазе гости, ћерка Марија, адвокат у Београду и два унука, које је обожавао.

„Ма, преживећу и сада! Ево мојих наследника, два цвркутава џивџана, они ми увек унесу песму у душу и разгоре храброст у мом срцу.“ – осмехивао се старац.

Ана је стајала поред њега и читала му мисли, била је срећна. Знала је да их је сам Бог послао да убризгају старцу још једну дозу животне енергије. 

                                                                                            © Ђуро Косановић, 2007.