Веселио се младић лепоти и слободи природе. Стајао је на врху једне планине у Немачкој. Клицао је од радости. Ширио је руке спремајући се да полети у непознато, у море знања.

И природа је радосно и задовољно одговарала његовим позивима. Није га штедела у инспирацији. Сновиђења су лепршала око његове главе. Хватао их је као нежне лептире.

Лахор му је миловао лице. Освежавао га је.

Хтео је да пружи људима много радости. Да их подучи, ослободи стега и страхова.

Европа је грцала под теретом покварености и злобе. Ђаво је ширио свој смрад и придобијао све већи број присталица. Њега још није ухватио. Није се давао, својом слободом је веома лако рушио окове ропства.

Ликовао је млади научник када је на пропланку, на месту где ливада прераста у шуму, видео двоје младих у љубавном стиску. Лепота њихових голих тела се стапала у природу. Таласали су у савршеном ритму, космичком ритму.

Млечно бела тела су се увијала, спајала и растављала. Тада је и приметио плаву, искричаву светлост. Није знао одакле је долазила. Није знао ни шта је. Знао је само да је она суштина, бит, живота и природе.

Радовао се као дете, хтео је да урони у то плаветнило. Да одмах ухвати то значење, ту космичку игру.

Али, двоје младих је ускоро завршило. Плава светлост је утихнула, а млади научник је тихо зајецао.

Јасне и чаробне мисли су му тада прозујале кроз главу. Знао је да је свако људско биће могло да створи ту светлост. Само је љубав била потребна. Ја мислим да је тада и открио бионе. Необичне, од стране квази-научника непризнате честице живота. Честице које су стварале живот, које су омогућавале материји да се покрене, да створи кретање, да подари живот.

Хтео је много тога. Имао је тада још увек наивни поглед на свет. Али, то је и била карактеристика младости. Мислио је да га ништа неће спречити да пружи знање људима, јер је веровао у њих. Успели су да га успоре, али не и да га зауставе.