| Bog |
| Autor Đorđe Petrović | ||||
| Monday, 02 July 2007 | ||||
Strana 2 of 2 Ljubičasta prašina vijorila je vazduhom boreći se sa kiselim vetrom, braneći ljubomorno svoje zalihe kiseonika. Bilo je tu nečeg poznatog, nečeg ... Nigde ni zvuka, nigde ni cvrkuta, ni grane. Samo krugovi crnog prostora i uskomešane siluete jedinih gospodara neba.- Lešinari, prosikta Oskar.Srce mu zadrhta u grudima setivši se na čiji ga život slika podseća.Misao mu poskoči i ocrta mu nekad veselog i nasmejanog naučnika kojeg je voleo i kojeg još uvek voli. Odumiranje i jauci. Propadanje. Noći kada je naučnikovo telo izgaralo žarom i otrkićima. Poslednji trzaj civilizacije. - Otkriće! Otrkiće! Pronašli smo dušu sveta! OTKRIĆE ! Uzbuđenje, radost, zatim nemaština. Ubrzo potom krupna crvena slova "FARSA OTRIVENA". Voda je postala nepolodna. Ukinuli su vesti. Ukinuli su besplatan vazduh. Majka je preminula. Profesor se razboleo. Počeo da ludi. Pokušaji buđenja vatre. Srce ga zasvrbe od uzbuđenja. Prišao je stalku i nanovo ga upalio. Vatra suknu i zakvrcka. Izvadio je svoj biometar da proveri, da razuveri crva u sebi. Nanovo linije počeše da poskakuju. Oseti se toplota. Dim. Oskar zamalo ne zajauka kada mu plamen dotače obraz. Tračak sumnje prože mu bilo. - Možda je to moj puls? Smirujući sam sebe uzdrhtalim rukama postavi biometar pored stalka i odmače se. Sprava tvrdoglavo zapišta. - Život? promica Oskar. Vatra i Život ? Stajao je nemo okupan svetlošću. Lice se namrgodi i on sa ludačkom grimasom zgrabi stalak i zafljači ga kroz prozor. -Kome treba život?! - plačući povika. Kome? Istrošen i prazan dopuzi do profesorovog tela i zagrli ga. - Kraj, promuca … Kraj i prirode i nas …
Đorđe Petrović |
||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
