Моја дечачка соба је била велика. На средини је стајао огромни орман, који је за мене тада представљао недостижни врх, нисам смиривао своју машту док га нисам освојио.

Тамо сам после често бежао кад би живот притискао и када нисам знао куда даље. Моја машта је била непресушна, а потрага за уточиштем неопходна.

Лежао бих на врху ормана и цртао разне животиње. Када сам одрастао моји родитељи нису никада прекречили моје цртеже. Знали су да су ми они необично важни.

На орману сам цртао своје срећно уточиште испуњено животињама, идилично и смирујуће, можда се тада и родила љубав према природи и жеља за њеним упознавањем. Још тада сам у дубини срца, али без свесне одлуке, знао да ћу се бавити неком биолошком дисциплином.

Јазавац је био главно биће, центар збивања на мом малом имању.

Не знам ни данас зашто баш јазавац? Али није ни битно. Битан је осећај, не морам баш све рашчланити и математички објаснити, иако је то моја наука изискивала...Настао би кошмар и вртлог у мојој психи ако све не бих ставио под окриље разума.

Сена јазавца ме је увек пратила. Некада би ми и засметала!

Јурио сам по свету тражећи начина да задовољим глад за знањем, али и бежећи од живота и везивања.

Љубио сам разне жене, лепе и ружне, згодне и дебеле, паметне и глупе...Али свака је појачавала јазавчеву сенку.

А онда је наступио пакао који је резултирао у мом коначном ослобађању од утицаја те животиње и који је на крају ипак донео добро.

Био је то пакао који је донео рај!

То се десило пре три месеца у Москви. Држао сам неко предавање на Ломоносовом универзитету, а после сам остао још пар дана у Русији изнајмивши малу кућу у једном лепом сеоцету чије сам име заборавио, услед ужаса који ме је задесио. Кућа се налазила на месту где ливада прераста у шуму.

У оближњој крчми сам и упознао ту девојку. Сијала је и зрачила неком необичношћу, била је веома згодна и лепа. А нарочито су њене сањалачке очи изазвале немир у мени. И сексуални и интелектуални!

Причали смо на руском језику, знао сам га доста добро, одувек сам и волео тај језик. Осећао сам од малих ногу да је мој!

Њена памет и знање су били беспрекорни, хумор луцидан, а мисао врцава и вијугава, многима је било тешко да је прате, важила је за чудака у тој херметичкој средини. Предавала је математику у сеоској школи.

Деца је нису волела, признала је...

Брзо смо завршили у кревету.

Ту је тек била мајстор!

Десетак дана смо летели вртоглаво једно ка другом. Али онда се у мени полако будио страх.

Те вечери је ушла у моју кућицу не рекавши ни реч. Скинула је све са себе и погледала ме очима које више нису биле сањалачке.

Биле су животињске, подсећале су ме на нешто...

Међутим и даље сам је желео.

Легли смо у кревет и отпочели игру...

Изненада ми је језа шибнула кроз тело. Осетио сам под рукама животињско крзно и скочио са кревета док се моја партнерка болно згрчила претворивши се у мени добро познатог јазавца.

„Зар ти се сада не свиђам?“

Пронашли су ме ујутро како го лутам по шуми, тако ми је бар причао стари крчмар са којим сам се спријатељио. Он ме је напојио неким нектаром од којег ми се разум повратио...

„Купио сам ти карту за повратак. Иди у своју земљу, овде ћеш пропасти.“

Вратио сам се у Србију, дуго нисам био кући...

Родна земља јесте лековита, истина је...

Боже!

Пољубио сам родитеље, ручао сам и окречио моју дечачку собу.

Убио сам јазавца!