Рукопис је до мене дошао преко мога пријатеља Јована Ђ. Софреновића, трговца антиквитетима. Није био баш антиквитет, стар беше тек деценију и нешто, али је био необичан и ужасавајућа је била његова садржина, а то је мене, писца и сценаристу, наравно занимало.

И данас сумњам у истинитост рукописа, али је прича толико неодољива да морам да је забележим.

Јованов зет, лекар на неуропсихијатријској клиници, Петар Кнежевић, углађени господин, истанчаних манира и помало снобовског понашања је дуго година безуспешно лечио једног младог човека, Горана К. Сећао се тачно дана када су несрећног младића довезли на клинику, пре десетак година. Није говорио, имао је безизражајну гримасу на лицу, кататонични поглед у једну тачку...Момак је осумњичен да је свирепо убио свог пријатеља Николу С., пробадајући га дрвеним колцем у срце. Није био способан за суђење, већ је послат на доживотно заточеништво у психијатријску установу.

Од тада му се стање није мењало наредних година. Лекар Петар Кнежевић, иначе веома цењен стручњак, покушавао је на све начине, користећи савремене технике лечења, психоанализу, шок терапије и алтернативне приступе, да допре до Горанове свести.

Без успеха!

А онда једног влажног и ветровитог новембарског јутра, док је долазио на посао, зачуо је стравичан урлик испред клинике, а затим и јецај. Ледена стрепња му је жацнула срце, појурио је унутра и потрчао до Горанове собе.

Две сестре и болничар су везивали Горана за кревет, док је он зверском снагом кидао везе, а очима молећиво тражио помоћ.

Тада је и проговорио.

„Докторе Петре, ви сте се трудили око мене, хтели сте да допрете до мог напаћеног срца и моје још увек неспашене душе, молим вас за последњу помоћ. Нећу никога напасти, реците им да ме одвежу, а онда желим да вам кажем нешто у поверењу.“

Петар је осетио самилост, није осећао страх, веровао је да је нешто веома важно, осећао је благу напетост, изазвану жељом за откривањем неке тајне. Често ми је касније причао о том необичном осећању према Горану.

Издао је наређења, и болничар и сестре напустише одају.

Горан се борио за дах, био је црвен у лицу, захвално је погледао у лекара, са дечијом захвалношћу и искреношћу.

„Ја нећу још дуго држати сопствену душу у себи, време јој је да се придружи Анђелима, знам...Бори се јадница да што пре одлети, да буде слободна, да не носи више терет, тону тежак терет...Немојте ме тешити, ја то једва чекам! Али вас молим за једну услугу. У Обреновцу, у излетишту познатом као Забран, веома близу Саве, налази се црвено офарбана дашчара. Лако ћете је пронаћи. Већ деценијама стоји на месту где ливада прераста у шуму. Поред ње се шири стари храст, прелеп, древан, боголиког излега...У његовом подножју је закопана лимена кутија у којој се налази важан рукопис...Кумим вас, а знате шта значи то заклињање, нађите га и чувајте...“

Није успео да заврши мисао, болно је застењао, погледао је лекара још једном молећиво и клонуо на јастук.

Петар је испунио обећање, пронашао је рукопис и дуго га никоме није показивао. Почели су да га опседају кошмари и упозоравајући знаци. Одлучио је да се повери пријатељу антиквару, који је истога дана, када је сазнао невероватни догађај, долетео до мене...

И моји снови нису више исти!

Али ја мислим да знам лек. Објавићу причу, нека угледа светлост дана...

А позната је лековита делотворност дневне светлости...

                Дакле...  

                                                                                                 Новембар, 1996.                                                                                           

Помози ми Боже да сачувам у чистоти душу своју, знам да можеш јер ја сам видео твоју снагу и твоју надмоћ над ђавољим слугом!

Тело ми умире, али се тога не бојим, оно ће се вратити у земљу из које је настало. Распашће се у делове из којих се саставило, али за душу се бојим! У опасности је од нечисте клице која кола мојим телом и тражи је, да је запрља, зарази и преобрати...Ако се то деси и моје тело се неће распасти, а од тога нема горег...

Боже...

Пишем овај рукопис, последњи у животу, као успомену, завет и као упозорење.

Такође се надам да ће послужити полицији да не осуди мога пријатеља Горана К., који ће ми помоћи и којем једино верујем. Драги друг мој седи у углу моје собе, блед је и плаче.

Али, верује ми!

Зовем се Никола С. Не знам колико ћу још издржати, колико је још увек свест у мојој власти, већ осећам неке промене...

Хвата ме језа, хладно ми је и чујем неки подмукли глас у себи како ми ђаволски преде, али још му се одупирем. Горан примећује да сам све блеђи и да ми се два очњака полако назиру кроз полузатворена уста...

Ја осећам само жеђ, велику...

Вода је више не може угасити!

Зато морам пожурити са писањем ове исповести. Моја несрећа је почела пре десет дана. Отишао сам у своју викендицу која се налази у  излетишту Забран, поред Обреновца. Хтео сам да се опустим за викенд од заморног чиновничког посла који сам обављао у једној приватној фирми...

То вече је било прелепо, чисто и невино. Спремио сам велики омлет са печуркама за вечеру, боцу црног вина и шампите...

Ту су биле и три паклице цигарета, транзистор и једноглави роман Еве Рас „Сива жена“.

Хтео сам да угодим себи, Боже, да ли је то била грешка? Да ли сам тим хедонистичким понашањем призвао Њега?

Не знам...

Тек што сам завршио јело осетио сам нечији огавни поглед кроз прозор кућице. Погледао сам нагло, али никога нисам видео. Мислио сам да се деца завитлавају, па сам сео и запалио цигарету. Увукао сам дим у плућа, избацио два-три велика колута и ухватио књигу у шаке.

Неко је закуцао на врата. Устао сам са фотеље невољно, отворио врата, али никога није било.

„Ова деца ми се стварно пењу на курац.“ – помислио сам, а затим сам викнуо. – „Хајде мајмуни. Слободно приђите, уђите у кућу, да видимо колико сте храбри.“

Тишина је и даље царевала, ниједан звук јој није реметио владање.

Залупио сам врата и ушао у кућу. А онда сам се заледио од ужаса!

Испред мене је стајао бледи младић и демонски се церио.

„Ти ми рече да уђем!“ – шкрипутаво је процедио кроз зубе.

Нисам успео ни да приметим његов покрет, а он се већ нашао поред мене. Ухватио ме је за главу и снажно зарио зубе у мој врат. Чуо сам његово цоктање од милине, задовољење глади...Моје копрцање је било све слабије, а онда сам случајно успео да дигнем леву руку на којој сам носио привезак са малим крстом, светлост сијалице је одблеснула о распеће и причинила невероватни бол огавном створу.

Скочио је од мене, искривио лице и уплашено је излетео из брвнаре...

Успео сам да затворим врата и изгубио сам свест.

Боже, тада сам видео твоју надмоћ над Њим и Његовим слугама!

Благи зрак сунчеве светлости ме је пробудио. Лежао сам на поду и покушавао да се сетим шта се десило. Осећао сам надолазећи ужас како ми се сећање враћало, али сам мислио да је то био сан. Устао сам и пришао огледалу. Последњи траг наде је избледео када сам угледао две ране на врату и два крвава пута која су полазила од рана, а спајала се на мом рамену.

„Значи, истина је. Боже, мој живот је готов, морам спасити душу, учинићу све да се не придружим том мртво-живом соју.“ – мислио сам.

Вратио сам се у стан где живим, позвао сам Горана, јединог човека који ме познаје до бити, до саме суштине мог бедног постојања.

Све сам му испричао, набавио сам све што треба, распећа, бели лук и наравно, спасоносни глогов колац. Када дође време, Горан ће га употребити као лек, као једину наду за мој улазак у вечиту светлост.

Овде смо већ неколико дана, Горан излази да купује храну и цигарете.

Промене се полако дешавају, прво сам осећао несвестицу и благи немир. Затим сам изгубио апетит, а постајао сам све жеднији...

Ево и сада, десет дана касније, осећам само жеђ, несносну жеђ...

А мој пријатељ је тако топао, осећам његово зрачење и невероватно ме привлачи пулсирајућа жила на његовом врату......