| Jeftina roba |
| Autor Đorđe Petrović | ||||
| Monday, 16 July 2007 | ||||
Strana 1 of 2 Imao je uzbudljivo belu kosu i monokl sa zlatnim ramom. Kosa je bila kratka i uredno podšišana što se i uklapalo u njegovu ležernost pokreta i pogleda. Seo je i naručio kafu. Nije me ni pogledao, uljudno je poželeo dobro jutro i rekavši svoju želju zabacio se da pričeka. Kleo sam ga sve do šanka pljujući i gutajući u sebi tu njegovu kamenu nadmenost i miran glas, ujedno žaleći sebe i moju netrpeljivost prema svetu.Skuvao sam je i namršten odneo porudžbinu. Rekao sam " Izvol'te" tupim varoškim naglaskom i okrenuo mu leđa. To je bio prvi utisak. On se još udobnije namesti i zapali cigaretu. Izvadio je malu džepnu knjižicu odnekle i otvorio je nasumice. Listao je i listao skakajući mi po vrhovima živaca kao drvena palica po bunju. Okrenuo je jednu stranu i ofrlje bacio pogled na njenu sadržinu i zatim opet okrenuo. Ponekad bi se samo obrva iznad monokla malo pridigla kao da odaje priznanje nekoj reči ili slovu, i tupi snobovski osmeh zatitrao bi na licu, da bi se posle sekund-dva opet smirio i i nastavio sa listanjem.- e jeb .. gde svet ide... psovao sam u sebi ... Pa ovaj ni priču ne može da pročita ..Ubrzo sam se smirio i brojao mu bore oko čela.Piće je popio i pozvao me pokretom ruke.- Koliko ?upita gledajući u moju košulju.- Sve ili ništa - pomislio sam.Naplatih mu i on letimično prebroja novac pre nego ga strpa u džep. To prebrojavanje me pomeri i ja zamalo ne uzviknuh "LOPOV!!! Ja lopov!" ali ništa od toga.- Sedi - reče, i pomeri stolicu da mi napravi mesta. Tako pomeren ja sedoh uljuljkan u sopstveni bes i nemoć da se oduprem njegovoj naredbi, ne razmišljajuću uopšte, kao što sam običavao "Šta sad ovaj 'oće?"Opet je zapalio cigaretu ne ponudivši me iako mi je pena išla na usta od želje za dimom i gareži, za pravljenjem kolutova koje je on izazivački slao pred moje oči. Uzdržah se i čvrsto sttegnuh prste da me ne bi izdali.- Imaš jednu želju ... poče On i povuče dim.Ja sam se koncetrisao na drvo i list u padu, jer beše jesen ne obazirući se više na njega.- ... ali samo jednu, nastavi on. Možeš reći i poželeti što ti drago ali samo ako te čini srećnim. Ne možeš želeti drugom propast i li bilo šta izvan tvoje sreće. Znači imaš jednu želju i biraj je pametno ...Na reč pametno ja se trgnuh kao opečen i načuljih uši ...- A sad biraj ...Rekao je to prosto i očigledno da bih ja razumeo, ali ta jednostavnost me samo zbuni ...- Šta bre sreća, koja sreća, čija sreća .. kakva jedna, kome propast? Sve sam mu to sručio u lice dok on trepnu i nastavi da puši.- Biraj, ponovi i poče lupkati prstima po stolu. - Sreća, kakva sreća? Šta znam ja šta je sreća, kad ni sam ne znam ništa. Kakva sreća? ŠTa da tražim? Devojku?Ženu? UDovicu? Zmiju? Dobru ribu da joj svašta radim, da se iživim i najebem dokle god mogu? I šta ona, da umrem.- Upravo tako .. promumla ...- Jebeš devojku, pun mi je ku ... Šta da tražim, šta da želim?Vazduh, sreću, život ... PAre? Da budem najbogatiji na svetu, da mogu sve da kupim i žene i sreću? I šta onda kad sve kupim? Kad ne bude ostalo ništa više što ne mogu imati? Da se ubijem? Da nestanem? |
||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
