Zakuvao sam penušavo svoju tugu. Pretočio sam je u muziku i odvrnuo slušalice. Spustio sam se u kupku svog bola i prepustio talasima žalosti. Melodija me je nosila suptilnim predelima neveselih sećanja. Moje rane su pustile gnoj. Oprao sam ih svojim suzama.

Probudio sam se svež i čio, spreman za vic.

(Premalo se odajemo meditaciji tuge. Što više izbegavamo tugu, to postajemo ranjiviji na njeno trnje. Umesto da uđe u nas i pokrene našu energiju, gutamo je i taložimo u organima. Tamo ona truli i počinje da nas razjeda. Najveća zabluda čovekova je da će rane zarasti. One su tu da iznova krvare i obnove naš zavet.)