„Како се осећаш Живко? Зашто носиш те беле рукавице?“

„Нисам добро Миладине. Снови су ме одувек мучили, али сада су почели да ме убијају. Показаћу ти вечерас, доказаћу ти, пријатељу, скинућу рукавице."

„Како те повређују снови?“

„Све је почело пре десетак дана. Тада ми се први пут десило нешто необично, нешто што се догодило Чуанг Цеу пре толико векова. Он је сањао једном приликом да је лептир, шарени, слободни створ...И тада је потпуно уживао у свом лептирском животу, летео је са цвета на цвет, задовољио је до краја свој лептирски хедонизам, није знао да је човек. Када се пробудио, лежао је на кревету у људској форми. И од тада више никада није био сигуран да ли је он човек који је сањао да је лептир, или је лептир који је сањао да је човек. Боже! Мени се слично десило. Сањао сам да сам птица, соко...Летео сам хитро, слободно, ломио сам ваздух, уживао сам у вратоломијама...Али негде у дибини, у суштини мога бића, знао сам да сам човек...И да сањам...Међутим, лепо ми је било и нисам пуно размишљао о томе...Неколико дана сам срећан одлазио на спавање, а исти сан се понављао...“

„Ти ми за сада причаш само о задовољству...Шта ту не ваља?“

„Буди стрпљив, сад ћу ти рећи. Пре пет дана сам приметио да је сан другачији. Тада сам обратио пажњу на околину. Свет је и тада врвео од живота, свашта је летело, гмизало, пузило, ходало...Али нигде није било трага људској цивилизацији! Није било људи, Миладине. Постајао сам све узнемиренији, нисам никада мислио да ће ми људи недостајати, али сам осећао присуство нечег нечистог...“

„Нечистог?! У хришћанско-религијском смислу или...“

„Да, баш тако. Ти знаш да нисам био никада затуцани верски фундаменталиста, али сам поштовао хришћанску религију...Имао сам ја верских провиђења и пре...Дакле, дан после те промењене верзије првобитног сна, осећао сам силни умор. Сан је опет дошао брзо. Летео сам забринуто кад сам зачуо снажан, резак звук...Велико, сјајно, заслепљујуће тело је запалило небо и сурвало се тик испод мене, на месту где ливада прераста у шуму...Осетио сам зрачење, навалу честица које су продирале у моје тело...Није ме болело, али доживљај никако није био пријатан. Зачуо сам глас, дубок, продоран и ауторитаран. Рекао је да сам на раскрсници постојања и да ми он нуди да одаберем пут. Насмејао сам се једним птичијим кликтајем, одједном ми је то било забавно, спрдао сам се са тим гласом...Он се више није чуо.“

„И...после?“

„После?! Погледај шта је било после.“

Живко, младић античке лепоте и духа, полако је скинуо рукавице.

Миладин је разрогачено гледао у Живкове руке прекривене перјем.