Наше детињство је било чаробно, истраживачко и необично. Играли смо се често у природи, волели смо реке, шуме и баре. Слобода је била бит сваке честице нашег постојања. Више није!

Угасила ју је цивилизација, насилно и без оклевања.

Родио сам се у малом месту, уредном и лепом.  Ту сам и упознао свог пријатеља, нераздвојног сапутника у почетним стазама мога живота.

Више се не виђамо, нешто је прекинуло нити наше везе, нека сила још увек не разјашњена...Данас живим у великом граду, бучном и сивом. Мој друг такође, удаљени смо само неколико километара, али у стварности нас раздваја неколико светлосних година...

Ових дана је прошло двадесет година од нашег последњег виђења. Сећам се тачно дана када смо победили Њега, када смо успели да Га вратимо у вечну ватру. Али убрзо после тога смо се растали. Знали смо да се више нећемо виђати, нешто се испречило између нас, то смо осећали...

Када неко биће светлости опече ватра пакла, оно бива за увек обележено. Нечисти пламен остави трајни траг.

Неколико месеци пре нашег раздвајања, сећам се јасно, често смо се играли у једној напуштеној кући, која се налазила на месту где ливада прераста у шуму, у близини једне баре потковичастог изгледа. У центру рушевине је стајао до пола срушени зид, вероватно је некада био цео, делио је собе...А тада је усамљено стајао, могли смо да га прескочимо, био је висок свега пола метра...Био је прљав, пауци су милели по њему и украшавали га сребрнастом мрежом. Чак је и коров растао, али ни једна лепа биљка. Ништа светло није било у њему, био је чађав, цигле су му биле веома трошне...

Волели смо да замишљамо да је тај зид бедем неког старог замка, да је био уточиште витезова...

Врло брзо смо приметили да се нешто страшно збива око зида. Почели смо да чујемо гласове, шкрипу и понекада тихи јецај. Плашили смо се, али смо у томе налазили неку лепоту. Упорно и са великим усхићењем смо долазили сваки дан, ослушкивали смо...Размишљали смо о природи појаве која нам се дешавала...

Знали смо само да се нешто важно дешава.

Мој пријатељ је једног дана стигао сат времена раније од мене. Када сам ја дошао, његово лице је било млечне боје...Дрхтао је и спасоносно гледао у мене.

„Уђи. Нешто је унутра. Неко чудовиште.“ – зацвркутао је дечијим сопраном.

„Чудовиште, Иване, шта причаш?“ – подсмехнуо сам се и ушао у рушевину.

Срце ми је јурнуло као да је хтело напоље, да побегне од страховитог ужаса који сам видео. Зид је оживео. Претворио се у ружну човеколику творевину. Ужарене очи тог створа су зрачиле ка мени. Осетио сам мржњу, чисту, исконску...Касније, када сам одрастао и када сам се враћао на поља детињства, често сам размишљао о том злу. Никада нисам успео да заборавим тај догађај. Он се уселио у мене, у невину дечију душу и чврсто се сјединио са мојим бићем. Некада сам успевао да потиснем те ружне успомене, али оне би се тада преточиле у снове. И опет би испливале...

Сећам се како ми је нешто отупело чула, како сам почео чак и пријатно да се осећам. Неки глас је танано сипао разна обећања, слатка и привлачна. Кренуо сам ка Зиду, у загрљај Њему, али Иван је приметио да ме је то опчинило и снажно ме је лупио по глави и изгурао напоље.

Затим је заплакао.

Уплашио се, гледао ме је забринуто, а ја сам тада постао свестан да сам за длаку ишчупан од Његове таме.

„Ово значи рат!“ – насмејао сам се да охрабрим пријатеља, али сам и озбиљно мислио. Напокон смо могли да покажемо да нисмо ништа мање храбри од књижевних и филмских јунака нашег детињства.

Како је чисто дечије срце?! Понекада показује невероватну храброст и одлучност, невину, неразмишљајућу, али магичну.

Поседовали смо доста знања о убијању чудовишта, били смо убеђени да ту нема пуно разлике у односу на филм или књигу. Али, мене је црв сумње нагнао да потражим пар савета од деда Ђукана, оца мог оца, ведрог старца савршеног математичког ума. Бритког као сабља! Питао сам га како се убија чудовиште, како Ђаво, вештице...Замолио сам га да нам набави мало освештале водице и да ми поклони велико, златно распеће...Успео сам да га заварам, јер сам носио његове паметне гене, да нам је то потребно за игру, а он никада није могао да одоли да улепша и онеобичи дечију игру.

Иван и ја смо одабрали једно спарно летње вече за битку. Родитеље смо преварили на тај начин што смо остали да спавамо код деде. Чим је добри старац заспао, ми смо, опремљени, искочили кроз прозор собе, тихо и спретно...

Месец је упозоравајуће црвенео, био је необично велик и страшан.

Није хтео да нам подари довољно светлости, али Иван је понео велику батеријску лампу.

Непријатне крике смо чули чим смо крочили у двориште стаћаре.

Претходних дана смо и сами смислили оружје у које смо полагали велике наде. Деда ми је дао неколико сребрних опиљака, а знали смо колика је била моћ сребра на нечастиве. Доказ су нам били многи филмови!

Како смо само обожавали хорор филмове! Нарочито о вампирима. Бела Лугоши, Кристофер Ли...Сјајне и никад превазиђене глумачке појаве. Митски вредне! Никада нећу заборавити ни полагана откривања тих чаробних светова Едгара Алана Поа, Толкина, па наравно и Лавкрафта...Ту негде се мотао и Стивен Кинг, а Хичкок је са „Психом“ упловио једног сивог јесењег поподнева, сећам се адреналинског шока, Иванових разрогачених очију и мог тутњајућег срца, када је била сцена убијања детектива, она снимана из птичије перспективе...Била је пуно упечатљивија и језовитија од оне чувене сцене убијања Џенет Ли у кади.

Сваки комадић сребра смо стављали у посебну пластичну флашу, коју смо претходно пунили бензином...На врховима флаша правили смо мале фитиље. Бензин је Иван набавио од свог деде, мада је реч украо била ближа истини од речи набавио.

Ја сам ишао први, носио сам свету водицу у левој руци, а крст у десној. Иван је осветљавао пут лампом, а у великој плетеној торби је носио наше 'бомбе' од сребра.

Осећали смо некакав смрад, тежак, трулежни...

Ушли смо унутра и угледали створа како се кикоће. Није гледао у мене, приметио сам да покушава да зачара Ивана. Мој пријатељ је празног погледа зурио, а када сам покушао да га повратим, он ме је погледао са мржњом и насрнуо на мене. Страх ми је хладио срце, али сам успео да оборим Ивана на под, он је био доста нежније грађе од мене, био сам и виши, и тежи, и јачи...Тешка срца сам му опалио неколико шамара, знао сам да је то било неопходно, али, тада сам и осетио да сам прерано одрастао...Осетио сам да ми чили детињство, да га губим, да ми клизи и бежи...Иван се копрцао и псовао ме, а мени је велика суза отпала из ока и зауставила се на Ивановом образу. Тада се тргнуо и погледао тужно.

„Хајдемо да Га средимо, знам да можемо.“ – викнуо је и запалио прву флашу. Створ је загрмео болно и исплазио језичину ка мени. Ја сам уперио распеће у Њега, а другом руком сам испразнио флашу са светом водицом на Његов језик. Чуо сам како му месо цврчи, као на роштиљу...Јаукнуо је и устукнуо, а Иван је почео рафалну паљбу нашим 'бомбама'...Зидолики Створ је губио цигле, бивао је све мањи, док у једном тренутку није нестао у облаку прашине и дима.

Скакали смо победоносно, а онда је наступила тишина. Осећао сам да нешто није у реду, Иван, који је погнуте главе стајао поред мене, одједном ми је постао стран. Моје срце је почело да се удаљава од његовог. Знао сам по његовом погледу да се у њему дешава исти, необјашњиви процес...

Загрлили смо се изненада, а то смо ретко чинили...Дечаци се не грле, они то не раде, само девојчице то чине...

Вратили смо се код деда Ђукана, одмах смо легли и брзо заспали. Нисмо причали пред спавање, иако смо до тада, увек, без обзира на умор, до јављања првих петлова, стварали наше светове и васионе...

Доручковали смо у тишини, а онда сам га испратио до врата дедине куће.

„Видимо се сутра.“ – рекао сам, а уплашила ме је метална боја мог гласа.

„Наравно.“ – рекао је.

Више се нисмо видели. Наше детињство се завршило, али остали су трагови и пољане у мом срцу. Слобода и чаролија још увек постоје у мени. Знам да негде тињају, чекају прави тренутак да се разбукте.