Oko ponoći

Razdvoj svako

moje sivilo

na belinu oblaka

iza kojih rastu

Carstva nebeska

iz semena mojih zanosa

i na crninu

mojih neodređenih

uloga prvakinje

tvoga pozorišta.

Dok glasno ne kažeš

da me voliš

svaki je scenario

tragično naivan

kao Danteova priča

o dušama nekrštene dece.

I sve oči su plave

na marginama

koje se vrte

oko mojih pesama.

Prozori se musave

kišama.

U zadnjoj kapi

letnjeg dana

moj san se kida,

udišem svežinu,

zarezi s neba

kapaju vrele reči

i ja ustajem

da napišem pesmu

dok se ne ohladi.

MIrno spavaj.