Bila je mršava kao noj, mada je više ličila na pink pantera. Uvek je imala smešak na licu i ogromne plave oči, još veće ispod tih debelih naočara. Frizuru nije menjala ceo život, lepršava svetla kestenjasta kosa vezana jednom gumicom u rep koji je padao niz leđa. Za nju nikad ništa nije bilo ozbiljno. Nije bila šaljivdžija, ali šta god ko kazao, njoj je bilo smešno, ali na taj pinkpanterovski način. Nije se kikotala, više se pretvarala u jedan veliki kez. Ne mogu da je zamislim kao nešto drugo, zato se vraćam na pink pantera. Nehajni vrag koji balansira na granici šašavog i drskog. Ne sećam se da je ikada bila zlonamerna, mada se sećam da se jednom ili dvaput potukla da bi odbranila druga ili drugaricu. Trčala je kao vetar, zbog čega sam uveren da je rođak velikim mačkama.

Bila je zaobljena i već kao devojčica je ličila na službenicu. Imala je gustu kovrdžavu kosu i iskrene plave oči. Tada još nije nosila uniformu, ali ako me oko sećanja vrati u prošlost, mogu da je zamislim u jednom od onih ljupkih plavih kompletića koje su nosile pripadnice British Air Corps-a. Kad su mi javili da je postala medicinska sestra, nisam bio iznenađen. Nije se ponašala naročito brižno, niti je pokazivala sklonost ka medicini. Jednostavno se uklapa u profil ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog pogleda. Život im nije bio lak, bez oca ili majke, raseljeni u dve-tri zemlje. Iako nisam imao visoko mišljenje o njoj, jasno mi je da će se baviti plemenitim zanimanjem. U uniformi...

Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Tanka ravna kosa, trouglasto bledo lice i sva kao Pinokio. Nos je imala kvrgav, a lice joj je bilo posuto riđim pegicama. Imala je svetlosmeđu kosu koja je menjala boje. Ponašala se, pa, u suštini, logično, s obzirom na manijačko proganjanje koje sam nad njom sproveo kroz dobar deo našeg osmogodišnjeg školovanja. Ipak pamtim tu transformaciju iz mršavog pileta u snažnu devojku, kapitena školske rukometaške reprezentacije. Onda je opet naglo smršala i postala crvena kao Džulija Roberts. Postala je rođeni predvodnik, bundžija i večiti kapiten svega i svačega. Bio sam ubeđen da se energija mog obožavanja prelila na nju i kumovala njenom samopouzdanju, drčnosti, čak i lepoti (mada, ruku na srce, nikad nije bila zaista zgodna). Imala je isplaniran život i visoke ciljeve. Nikad se nije odmarala, nikad se nije igrala, osim u sportskom takmičenju. Tek kad sam otišao u gimnaziju, prestala je čarolija i bio sam zapanjen činjenicom da sam bio toliko dugo zaljubljen u jednu dosadnu štreberku. 

Obične, a neobične. Valjda drugačije žene i ne postoje?