Delimo istu prošlost.

Odrastali smo hraneći se istim snovima.

Dve duše vezane rođenjem.

Tako slične...Tako različite...

Hladni vetrovi nose me tebi,s vremena na vreme.

Gde god da si...

Prolaze dani, nedelje i meseci.Ne vidim tvoje lice...

Ponekad ti čujem glas...

Nekada je to dovoljno.

Nekada ne...

Ono što trebaš znati je da ću ja uvek biti tu.

Negde...Živim svoj vek.

I vremenom, kada se budemo radovali novom životu,

i oplakivali one koji odlaze,

ništa se neće promeniti.

Ne za tebe...

I zato, kada ti zatrebam,

dovoljno je da pomisliš na jedan od davnih dana,

kada smo se, zaštićeni od života,

radovali dolasku vašara u grad.

Pomisli, i ja ću doći.

Sa hladnim vetrovima.

U bilo koje doba.

Iz bilo kog kutka sveta.

Ali, da li bih umro za tebe?

Naravno...

(C) Ana Zlatanovic 2007