| Loš trip |
| Autor Nikola Bulj | |
| Wednesday, 08 August 2007 | |
|
NAPOMENA: Radnja i likovi su u potpunosti plod fikcije, i svaka sličnost sa stvarnim ljudima ili događajima je čisto slučajna i jako komična. Autor ne odgovara za srčane napade ili bilo kakve druge povrede nastale tokom ili kao posledica čitanja. Sunce je zaklanjalo pogled cvetejući kroz nabujalo lišće iznad krovova, dok su ljudi poput mrava mileli svuda okolo. Zaklonio je oči rukom, setio se vica o indijancima, nasmejao onako za sebe, i ugledao smeđu kosu rasutu na nedrima vetra nekoliko koraka ispred sebe, tu u letnjoj bašti, u sred gradske vreve, gde je mesec sijao neprimetno očima smrtnika. Ustala je, nasmejala se i mahnula, znajući da ju je već video, a njena bela ruka zaparala je vazduhom i zaustavila sve pokrete ljudi, sve zvuke pozne jeseni. Nasmejao se opet, udahnuo duboko, i prišao sporim, odmerenim koracima. Ona je krenula da ustane, ali je lakim pokretom ruke zaustavio u mestu, i seo nasuprot nje. Pogledi su se spojili i znali su da ne vredi čekati konobaricu sve dok vreme stoji, a šansa da se ponovo pokrene smanjivala se kako je ostatak sveta bledeo i postajao ispran i providan. "Ja sam svoje obećanje održala", rekla je, široko se osmehujući i levom rukom blago gladeći svoj ranac položen na stolicu između njih. "A ti?", pitala je gledajući ga ispod oka, sumnjičavo, a smaragdni odsjaj zaslepeo ga je u momentu i oštetio nekolicinu ćelija kore mozga zauvek. Bezizražajnog lica, podigao je svoj otvoren dlan i postavio ga između njihovih lica, tako da su mogli da se posmatraju preko njega, i razgledao ga neko vreme. "Kad god budeš spremna", rekao je mirnim glasom. Ona se upitala koliko mirnim, ali nije želela da razmišlja, želela je ono što joj je obećano. Ustala je sa stolice, pomerila se do njega, naslonila preko stola oslonivši se na laktove, zabacila kosu i prošaputala jedno kratko "Spremna...", uz nevini osmeh planinskog jezera u zoru. Spustio je dlan na tesni teksas farmerki, privio ga uz goruću oblinu i lagano ga spustio niže osetivši drhtaj koji se preneo njenom kičmom. Gurnuo je ruku malo napred, klizeći niz izliveni procep među njenim nogavicama, i ona se pokrenu pod njegovom rukom, zaigra poput pera na vetru, dišući sve dublje. Osetio je da njegova šaka poseduje sve to pod rukama, i nije izdržao da ne stisne, da njegovi prsti u jednom kratkom grču ne uhvate tu vrelinu pod sobom. Samo se izvila, zabacila glavu unazad i mekano zagrizla zubima donju usnu, ispustivši na nos vazduh koji je mirisao na njeno prisustvo. Podigao je ruku sa njenih oblina i pogledao je. Tek jedan trenutak ni jedno od njih se nije pomerilo. Onda je spustio ruku nazad, strahovitom brzinom, i vazduhom se prolomio prasak kada su vrhovi ispruženih prstiju dodirnuli usijani teksas, a uplašene ptice poletele sa grana u neviđenoj panici. Ona se trgla u momentu, izvila, zatim spustila glavu tako da joj je kosa pala preko lica i pomerala se napred-nazad u ritmu teških udisaja. Negde u daljini, providan i sasvim nestvaran, čovek za obližnjim stolom je otvorenih usta spustio novine i pogledao u njihovom pravcu. Ona je okrenula glavu i pogledala ga između pramenova mirišljave, gorko smeđe kose pravo u oči, trepnula kratko, i tihim baršunastim glasom prošaputala: "Pa šta ću kad mi je lepo, jebote"? On je klimnuo glavom, i udario opet... Nikola Bulj 7.avgust 2007. Posvećeno poklonu bogova, neka osmeh bude tvoj poklon
 |
| < Prethodno |
|---|
